Pre nekoliko godina čovek nije mogao da se okrene, a da ne nabasa na još jednu generičku strategiju u realnom vremenu koja je pratila niz klišea i šablona. Vremenom su studiji odgovorni za ovakve naslove iščezli, a i RTS-ovi su izašli iz mode. No i dan-danas pojaviće se neko voljan da sastavi igru koja objedinjuje sve što je trenutno „u fazonu”, upakovano u oblandu koja se dopada tom specifičnom dizajnerskom timu. U Haemimont Gamesu iz komšijske nam Bugarske odlučili su se za 2D retro varijantu i engine koji je izgleda minimalno unapređen od Celtic Kingsa odnosno Punic Warsa, njihovog poslednjeg RTS projekta.

Rising Kingdoms vodi nas u fantazijski svet Equiadu čije su brojne rase milenijumima prosperirale pod budnim okom svojih bogova. No, onda su bogovi nestali, a harmonija između naroda Equiade pretvorila se u rat koji je zamalo uništio ceo svet. Sada, generacijama kasnije, svet je podeljen na rascepkana kraljevstva čiji su vladari uvereni da su oni pravi naslednici nekadašnje slave i da je baš njihova sudbina da zavladaju celom Equiadom. Sa svojom tehnologijom i religijskom posvećenošću, ljudi su verovatno najsnažnija sila u celom svetu, no unutrašnja previranja i podeljenost na mala zavađena kraljevstva ih sputavaju. S druge strane su Foresteri, ujedinjena šumska bića nastala od biljaka i zveri pod dejstvom snažnih magija, čija snaga dolazi iz prirode. Naizgled miroljubiva, ova divlja stvorenja uništiće bilo koga ko predstavlja opasnost za njihove šume. Treća strana su Darklinzi, najstarija stvorenja na Equiadi, sačinjena od magme i tame. Nepromenjeni od svog nastanka, Darklinzi prate put svojih okrutnih starih bogova i žele da iskorene sva ostala bića za koja veruju da prljaju njihov čisti svet.

Kao što se može i očekivati, svaka strana ima svoje borbene i ekonomske posebnosti. Iako sve tri strane skupljaju zlato i dragulje kao dva osnovna resursa, svaka to radi na svoj specifičan način, sa manje ili više radilica neophodnih za taj zadatak.

Osnovna karakteristika ljudi je brza prilagodljivost. Samo oni mogu da aktivno leče svoje jedinice na bojnom polju i da popravljaju svoje građevine. Za razliku od njih, Darklinzi se neprestano regenerišu, ali sporijim tempom. Slično dobrim starim Zergovima iz Starcrafta, Darklinge nadgledaju Soulwatcheri – leteće jedinice sa sposobnošću da vide nevidljive neprijatelje. Foresteri imaju generalno najjače, ali i najmanje mobilne jedinice. Takođe, oni mogu da se leče samo u svojim bazama, a nedostatak mobilnosti nadoknađuju pažljivo postavljenim defanzivnim zamkama.

Heroji, već godinama centralne ličnosti svake armije u strategijama u realnom vremenu, i ovde su prisutni i nazivaju se šampioni. Ima ih ukupno dvanaest, tj. za svaku glavnu frakciju po četiri klase šampiona koji svojim magijama i veštinama neverovatno pomažu vašim jedinicama. Da su šampioni zamišljeni kao epicentar gameplaya, pokazuje činjenica da su armije prilično male. Samim tim skoro je nemoguće zasuti heroja velikim brojem slabih jedinica. Specijalne sposobnosti odnosno magije običnih jedinica ne mogu da se porede s desetinama veština koje su dostupne šampionima. Zbog ovoga se mikromenadžment u toku bitke odnosi gotovo isključivo na heroja, što stvara utisak da vodite generala koji iz prvih redova komanduje svojom vojskom. Razvoj vaših šampiona nije tipičan: nema sticanja iskustva kao u većini RTS-ova, već im kupujete nove veštine, a opšte karakteristike im poboljšavate pomoću predmeta i napitaka koji ostaju od protivnika ubijenih u borbi. Kako svaki heroj može da nauči samo tri od osam veština, bitno je da procenite koje će vam biti najpotrebnije u predstojećim bitkama. Za kupovinu ovih veština troši se Slava (Glory) koju koristite i za povećavanje svojih armija tako da ćete se uvek pitati – jači šampion ili veća armija?

Rising Kingdoms koristi interesantan koncept primarnih i sekundarnih frakcija. Tako, sem tri rase koje možete da vodite tokom tri kampanje sa po deset misija, širom kraljevstava raštrkane su kolonije manjih frakcija koje možete da osvojite i priključite svojoj matičnoj armiji uz prilično interesantne bonuse. To su armije trolova, vilenjaka, senki, nomada i zmajeva. Iako važe za sekundarne rase, njihove jedinice nikako nisu za potcenjivanje. Ako se za bitke može reći da su u njima najbitniji šampioni, za upravljanje kraljevstvom tu ulogu igraju kolonije. Samo preko njih možete da steknete Slavu. Sem njihovih karakterističnih jedinica koje možete da regrutujete, svaka od pomenutih pet neutralnih rasa ima po tri specijalne sposobnosti. Kada pokorite jednu koloniju, možete da neograničeno koristite jednu specijalnu sposobnost sve dok je ta kolonija čitava i pod vašom kontrolom.

Tehnička strana je ono gde Rising Kingdoms gubi tlo pod nogama. Sve kao da je ostalo zamrznuto negde u 1998. godini – grafika, zvuk, upravljački interfejs, izazovnost na lakšim stepenima težine... Sa svojom arhaičnom grafikom i ponekim interesantnim konceptima Rising Kingdoms donekle podseća na Warlords Battlecry. Obe igre su strategije u realnom vremenu koje svakako imaju šta da ponude igračima, ali zbog izgleda i prvog utiska koji ostavljaju gube potencijalnu publiku. Battlecry bar ima fanove poteznih igara iz serijala, kao i RTS publiku koja se kroz prethodne dve igre već navikla na retro izgled. Rising Kingdoms je osuđen na zapećak gde ga može zapaziti tek poneki strategijski entuzijasta, spreman da odvoji vreme da zagrebe ispod površine. Da se bar ispod te grube spoljašnjosti nalazi blistavi biser, ova igra bi mogla da se nada nekom kultnom statusu. Ali, u pitanju je naslov blago iznad proseka koji će istinski zaintrigirati tek deo populacije ljubitelja strategija.

Dragan KOSOVAC