The Bard’s Tale

Trilogija Bard’s Tale (Tales of the Unknown, The Destiny Knight i Thief of Fate), zajedno sa serijalima Wizardry, Might and Magic i Ultima začeta je u vreme kada je danas toliko popularni žanr RPG igara bio bukvalno u pelenama. Pre nekih dvadeset i više godina ljudi poput Dejvida Bredlija, Ričarda Geriota ili Brajana Fargoa imali su dovoljno hrabrosti i znanja da jednu specifičnu vrstu društvenih igara, čija je rasprostranjenost u to doba bila mnogo manja nego danas, adaptiraju za tadašnje računare i tako udare temelje nečemu što ovih dana nekim drugim ljudima donosi milione. World of Warcraft, EverQuest i drugi megalomanski (MMO)RPG projekti verovatno ne bi ni postojali da nije bilo tih sada već odavno zaboravljenih, ali ipak izvanredno značajnih igara.

Da li je, međutim, za uspešan rimejk legende takvog kalibra dovoljno uzeti samo njeno ime i bazičnu ideju, ne vodeći pri tom računa o korenima onoga što je dotičnu igru svojevremeno proslavilo? Naravno da ne, a Bard’s Tale nove generacije je savršen primer za to. Ali, pre nego što se osvrnemo na razloge zbog kojih će slavljeničko izdanje Bardove priče, napravljeno povodom dvadesetog rođendana serijala, po svemu sudeći biti veoma brzo zaboravljeno, red je najpre da upoznamo našeg junaka, putujućeg svirca kome su samo dve stvari na pameti: novac i žene.

Iako već godinama figurišu kao nezaobilazni likovi u RPG igrama, naročito onim baziranim na AD&D pravilima, bardovi su klasa koja je oduvek bila potisnuta u drugi plan. Kao mešavina prosečno veštog lopova i mlakog čarobnjaka, koji svojim muziciranjem može da proizvede određene magijske efekte ograničenog dejstva, putujući pevači nikada nisu bili omiljeni likovi hard-core igrača. Pa ipak, bard iz ove priče, više nego „kreativno” nazvan Bard, dosta se razlikuje od svoje braće po lauti jer nosi u sebi dozu sebičnosti, cinizma i šarmantne pokvarenosti koja je pre odlika nekog supernegativca nego junaka koji je pošao da spase prelepu princezu iz kandži zlog druida. Uloga probisveta mekog srca, antiheroja kom su zlatnici i suknje životna preokupacija koja određuje stil ponašanja, nije baš uobičajena u svetu igara i zato, ako ni zbog čega drugog, Bard’s Tale zaslužuje poštovanje.

Bard’s Tale firme inXile, koju je Brajan Fargo osnovao nakon definitivnog razlaza s umirućim Interplayem, jeste pokušaj da se jednoj staroj franšizi udahne novi život, pre svega na radost starijih igrača koji se rado sećaju originalne trilogije. Naravno, nova vremena donose nove tehnologije, pa se ova verzija u svakom pogledu drastično razlikuje od svojih predaka. Pri tome ne mislimo samo na puki tehnološki napredak (koji nijednog momenta ne dolazi u pitanje), već na suštinske koncepcijske izmene zbog kojih rimejk zapravo predstavlja potpuno novu igru koja s originalom deli samo dve stvari – naslov i autora.

Ono što se vidi na samom početku jeste da je Bard’s Tale zamišljen kao parodija na RPG žanr, to jest direktno ismevanje njegovih klišea kojih, hvala bogu, ima na pretek. Doživljaji Barda, lokalne vucibatine koja isključivo iz ličnih interesa prihv ata ponudu da spase plavokosu lepoticu zatočenu na vrhu jednog tornja, ispričani su kroz prizmu naratora koji sa sarkastičnim smislom za humor i tipično bitanskim akcentom komentariše svaki njegov potez. Naravno, Bard mu ne ostaje dužan, pa preganjanje dvojice glavnih aktera, jednog na terenu, a drugog koji se samo čuje iz offa, predstavlja možda najveću vrednost igre. Humor, iako ne baš uvek sasvim uspešan, pre svega zbog insistiranja na lokalizmima i sprdanja na račun odnosa između etničkih grupa u samoj Velikoj Britaniji (Englezi vs. Škoti vs. Irci), jeste razlog zbog kojeg vredi igrati Bard’s Tale.

Za razliku od originalnog izvođenja u prvom licu, za današnje pojmove krajnje primitivnog, nova verzija koristi ptičju perspektivu za oživljavanje sveta kroz koji se Bard kreće, i to uz pomoć 3D enginea igre Baldur’s Gate: Dark Alliance koja se, kao što znamo, nikada nije pojavila na PC-ju. Iako deluje neobično i zahteva određeni period privikavanja, ovakav pristup izvođenju ne predstavlja ozbiljnu smetnju pri igranju, tim pre što su kontrole sa konzolne verzije odlično portovane na PC (prava retkost!), pa je samim tim i kontrolisanje ugla kamere i perspektive lako i jednostavno. Kada je reč o čisto grafičkim potencijalima igre, oni zaslužuju samo prosečnu ocenu, no ne treba zaboraviti da je pomenuti engine prilično mator i da je nivo vizuelnog kvaliteta koji je izvučen iz njega verovatno maksimum.

Najveći problem Bard’s Talea je njegova prenaglašena jednostavnost. Iako su autori od samog početka najavljivali da imaju nameru da naprave klasičan hack & slash u kojem je sve podređeno akciji, čini se da su zaboravili da RPG igre moraju imati određene karakteristike da bi se uopšte tako zvale. Praktično ne postoji segment igre koji nije doveden do apsolutnog minimalizma: od samog junaka koji može da koristi svega tri vrste oružja, koji nema klasičan inventar (sve što pokupi automatski se pretvara u novac) i koji muzikom može da prizove do četiri saborca (bez mogućnosti da baca bilo kakve magije i da njima utiče na okolinu), pa sve do igre posmatrane u celini koja ima neobično malo questova, izrazito linearnih i relativno kratkih, sa skromnim brojem NPC-a i koja se lako i relativno brzo završava uprkos činjenici da se na hardu raspline na čitavih 8 GB! Kada se sve sabere i oduzme i podvuče crta, dolazi se do paradoksalnog zaključka da je dvadeset godina stari original strukturno složenija, u misaonom i svakom drugom pogledu zahtevnija igra od savremenog rimejka.

Slobodan MACEDONIĆ