Dungeon Siege II

Pojava Dungeon Siegea u proleće 2002. bila je istinski praznik za sve obožavaoce Diabla i sličnih hack & slash igara u kojima je jedino pravo merilo uspeha broj pobijenih i osakaćenih 3D modela u jedinici vremena. Neuobičajeno dugačka single-player kampanja nabijena frenetičnom akcijom, kombinovana sa prvoklasnom grafikom za ondašnje pojmove, uvrstila je Dungeon Siege u red igara koje se pamte i prepričavaju, u tzv. instant klasike koji odmah nakon tržišne promocije stiču kultni status i ulaze u istoriju žanra.

Međutim, uprkos generalno pozitivnim reakcijama na koje je naišla, ozbiljne kritike na njen račun nisu izostale, i to s punim pravom. Razvodnjena priča o imaginarnom zlu koje je spopalo kraljevinu Eb, upakovana u strogo linearno repetitivno tamanjenje gamadi iz druge dimenzije, u kombinaciji sa previše uprošćenim i nepreglednim igračkim interfejsom u kojem je baratanje inventarom bilo ravno mazohizmu, izazvali su žalopojke isfrustriranih igrača od kojih su neki digli ruke od igranja negde na pola puta (autor ovih redova lično poznaje nekoliko takvih ljudi), a oni ostali stisnuli zube i sami sebe ubedili da im to uopšte ne smeta (autosugestija je, je l’ te, moćna stvar). Tako je Dungeon Siege, kada se sve uzme u obzir, prošao taman onako kako je i zaslužio – podjednako hvaljen i kuđen, ostvario je solidan komercijalni uspeh, ali je ipak ostao u senci dva megahita koji su obeležili tu 2002. godinu: Neverwinter Nightsa i Morrowinda. Kris Tejlor i Gus Powered Games, navodno shvativši gde su uprskali, pokušali su da izglade stvari expansion packom po imenu Legends of Aranna, koji je u igru, sem nove kampanje, uneo tek nekoliko minornih izmena, bezvrednih sa stanovišta bilo kakve dublje analize.

Od premijere Dungeon Siegea prošle su, dakle, tri i po godine. Igrački svet je u međuvremenu doživeo (i još uvek preživljava) World of Warcraft, Everquest 2 i Guild Wars, koji su, svaki na svoj način, proširili horizonte elektronske zabave do granica koje su doskoro bile nezamislive (o njihovim SF pandanima da i ne govorimo), a sledeća generacija single-player igara, predvođena takvim divovima kao što su Oblivion ili The Witcher, lagano stasava i samo što nije zakucala na vrata. Postavlja se pitanje šta u eri tih modernih igračkih RPG ikona može da ponudi novo izdanje Dungeon Siegea, kao još jedna očekivana, ali nimalo originalna varijacija na temu virtuelnog genocida nad (polu)bespomoćnim kompjuterskim modelima. Da li su i u kojoj meri vapaji kritike i igrača urodili plodom?

Družba mala na put pođe,
sejuć pustoš gde god dođe,
za sobom ne ostavlja živog stvora
sem ponekad, kad se mora...

Dame i gospodo, dobrodošli u Aranu. Drugi put, naravno. Da je ser Tolkin danas živ, verovatno ne bi mogao čudom da se načudi u kojoj se meri njegove ideje tretiraju kao slamka spasa kad god nekome, zapljusnutom talasom kreativne blokade, ponestane mašte u kritičnom trenutku. Elem, ako to do sada niste znali, i istorija Arane podeljena je na Doba (toliko o originalnosti). Legenda kaže da se Prvo doba završilo epskom bitkom između dobra i zla u kojoj su, s jedne strane, učestvovali ljudi i vilenjaci predvođeni plemenitim ratnikom Azunaiem, a s druge strane zli imperator Zaramot koji je bio opsednut samo jednim ciljem – da porobi čitavu zemlju. Usred bitke, u neviđenom klinču dvojice vođa, direktno su došli u kontakt Zaramotov mač i Azunaiev štit, dva artefakta iz davnina koji su nekada činili celinu. Udar je bio tako strahovit da se štit raspao na komade, a mač je zauvek ostao zarobljen u zemlji. Kataklizma koja je nastala u tom momentu označila je kraj Zaramotove armije, ali i dobrog dela vilenjačko-ljudske alijanse, i ulazak Arane u mračno, ali znatno mirnije Drugo doba. Stotinama godina ova legenda je prenošena s kolena na koleno, ali uvek sa upozorenjem da će onaj kome pođe za rukom da se istovremeno dokopa i mača i delova štita biti praktično nepobediv.

OK, red je priznati da priča nikada nije bila jača strana Dungeon Siegea, pa je tako i ovog puta. Iako znatno bolja od one iz prvog dela, pre svega zahvaljujući „neprimetnoj” krađi nekih od osnovnih postulata „Gospodara prstenova”, ona je zapravo samo nužno zlo, izgovor za situaciju u kojoj se našao naš hrabri heroj koji je, služeći u armiji vilenjačkog princa Valdisa, na surov način spoznao istinu da se njegov glavnokomandujući ne bori za pravdu, već pokušava na silu da se domogne delova štita koji su kao relikvije u međuvremenu razneseni uzduž i popreko Arane. Revoltiran zbog smrti najboljeg prijatelja, on sklapa savez sa nekadašnjim suparnicima i kreće u poteru za Valdisovom vojskom, u početku sam, a kasnije kao predvodnik male ali odabrane družine.

Udri, cepaj, seci, žeži,
ubij sve što trči, beži...
Mač u ruci da ti lepo legne,
da nijedan monster ne pobegne...

Sa zadovoljstvom možemo konstatovati da je Gas Powered Games izradi drugog nastavka prišao daleko ozbiljnije i studioznije, sa očiglednom ambicijom da zapuši usta svima koji su se žalili na neubedljive RPG elemente koji su bili sastavni deo prvog Dungeon Siegea. Za to postoji jedno prozaično objašnjenje. Naime, u želji da se skoncentrišu na samu strukturu igre, verovatno da ih ne bi ponovo optuživali da su stvorili virtuelni svet koji liči na pravolinijski hodnik, autori su bili prinuđeni da naprave prilično bolan kompromis i da Dungeon Siege 2 zadrže na manje-više istom tehnološkom nivou koji je krasio njegovog prethodnika. 3D engine koji je napravljen 2000, a koji se pokazao superiornim u vreme pojave prvog dela, u međuvremenu je zastareo, i to je jasno kao dan. Pa ipak, uprkos očiglednom manjku poligona i relativno grubim teksturama koje su posledica odsustva podrške za napredne tehnike renderinga kakve smo videli u Doomu 3 ili Riddicku, DS 2 pleni lepotom svoje arhitekture, posebno eksterijera, uspevajući da, i pored očiglednih tehnoloških ograničenja, pruži vizuelni doživljaj na istom ili čak višem nivou od mnogih konkurenata koji se mogu podičiti znatno svežijim izvornim kodom. Od visećeg grada Eirulan u krošnjama gigantskog drveća (svaka sličnost za Kashyyykom je... namerna), preko dubokih prašuma kroz koje jedva dopire svetlost i nepreglednih pustinjskih prostranstava, pa sve do razrušene vilenjačke prestonice Aman’lu i lebdećih ostrva Elen’lu, Dungeon Siege 2 stvara iluziju pravog sveta ispresecanog putevima, planinama i rekama, dakle okruženja u koje čovek stvarno može da se uživi kao u mnogo ambicioznijim igrama sličnog tipa.

Kao i svaki pravi RPG, DS 2 počinje formiranjem lika i tu se odmah mogu primetiti neke novine. Igraču su sada na raspolaganju četiri rase: čovek, vilenjak, poludiv i drijada (muška i ženska varijanta se podrazumevaju). Oni se inicijalno razlikuju po pojedinim karakteristikama čime su predodređeni za neku od četiri klase. Nažalost, kao i u prvom delu, početni izbor klase nema skoro nikakvog uticaja na dalji tok igre jer se „bildovanje” likova isključivo vrši učestalim korišćenjem jedne od (opet) četiri bazične discipline: borbe hladnim ili dalekometnim oružjem i praktikovanjem borbenih ili prirodnih magija. To praktično znači da se krhka drijada, koja živi u harmoniji sa prirodom i koja je inicijalno predodređena da upražnjava odgovarajući tip magija, može lako pretvoriti u surovu ratnicu ukoliko joj se buzdovan sve vreme nalazi u rukama, a neotesani poludiv po istom principu u nežnog strelca. Ipak, da ne bi sve bilo baš tako jednostavno kao u originalu, svakoj klasi dodeljeno je drvo od po dvanaest veština koje igrač razvija po sopstvenom nahođenju, u skladu sa ličnim afinitetima. Kombinacija nekoliko veština određenog nivoa omogućava aktiviranje tzv. specijalnih moći, veoma sličnih onima u (World of) Warcraftu, koje heroju nakratko garantuju izuzetne sposobnosti, ali zahtevaju vreme da se obnove.

Lete glave, noge, ruke,
razleću se bez po’ muke...
Krljaj, satri, pali, ruši,
na sve strane da se puši.

Grupa može imati maksimalno četiri, pet ili šest likova, sve zavisi od nivoa težine, pri čemu se tu računaju i životinjski ljubimci koji mogu biti svestrano korisni (tovarna mula iz prvog nastavka, vuk, vatreni i vodeni elemental, škorpion itd.). Problem je, međutim, u tome što se igraču na samom početku dozvoljava igranje samo najlakšeg nivoa (koji podrazumeva grupu od četiri člana), da bi tek nakon prolaska kroz kompletnu igru, koja inače traži šezdesetak sati aktivnog igranja pod uslovom da se rešavaju svi kvestovi, sledeći težinski nivo postao dostupan. Iako svaki novi prolaz donosi neke nove detalje i suočavanje sa čvršćim protivnicima, teško možemo da zamislimo bilo koga ko će tri puta prolaziti kroz istu priču samo da bi video nekoliko dodatnih sitnica. Odluka da se podešavanje težine igre uslovi njenim višestrukim prelaženjem pokazala se kao kontraproduktivna jer će se većina ljudi zadržati na de facto easy nivou uz neizbežan komentar da je igra isuviše laka.

I zaista, Dungeon Siege 2 je igra koja uprkos eksplozivnim borbama u kojima se često ne zna ni ko pije ni ko plaća, a koje su primerenije masovkama u RTS žanru, ne predstavlja bogzna kakav izazov za igrača. U početku, dok junaci ne steknu solidno iskustvo (negde do desetog nivoa), pojedine borbe mogu predstavljati problem uprkos tome što su protivnici približno slične snage, ali kasnije, kada im specijalne moći dođu do prosečnog nivoa, praktično niko, pa čak ni najokoreliji bosovi im ne mogu takoreći ništa. Ovakva neizbalansiranost igre, skopčana sa rudimentarnom mehanikom borbe koja se i dalje svodi na besomučno kliktanje desnog tastera miša dok grupe bespomoćnih neprijatelja padaju kao snoplje pred naletima razularene armije od četiri člana, razočaraće pre svega one koji ne žele pa puste mozak na ispašu dok igraju neku igru, zvala se ona Dungeon Siege 2 ili nekako drugačije. Naravno, mnogi će uživati u ovom svojevrsnom pokolju čitavih populacija određenih živih vrsta, ali je činjenica da bi sve to imalo daleko više smisla da se više poradilo na interaktivnosti borbi i njihovom strateškom usložnjavanju makar na najprizemnijem nivou.

Nivo do nivoa sad se niže,
šezdeseti je sve bliže i bliže,
al’ ne valja ni tu stati,
ko za glavu treba da se skrati?

Igra je podeljena na tri čina i svaki čin predstavlja kako geografsku tako i narativnu celinu za sebe, s jednim velikim gradom kao centralnom bazom. Za razliku od prvog Dungeon Siegea, linearnog, teksturama prekrivanog hodnika u kojem je postojao samo jedan mogućan pravac kretanja, Dvojka je po strukturi komplikovanija, sadrži gomilu sporednih kvestova (od kojih su neki čak i zanimljiviji od glavnog), tako da je višestruko vraćanje na pojedine lokacije sada ne samo mogućnost već i preka potreba. Osnovni vid kretanja kroz svet je i dalje sirotinjski – peške – ali je sada od velike pomoći sistem teleporta koji grupu trenutno prebacuje iz jedne zone u drugu. Ovako kako je koncipiran, Dungeon Siege 2 mnogo više podseća na Neverwinter Nights nego na tri godine starijeg brata.

Dungeon Siege 2 je po mnogo čemu naprednija igra od svog prethodnika, koja je prevazišla većinu, ali ne i sve njegove mane. Ljudi koji već mesecima zure u monitore gradeći svoju slavu u svetu Warcrafta, odbaciće ovu igru kao isuviše jednostavan i plitak proizvod koji je moguće igrati isključivo kao razbibrigu u slobodno vreme – kad se posle višečasovnih seansi (privremeno) završi lutanje Azerothom. Oni drugi koji su zbog primitivnih telekomunikacionih veza i/ili nedostatka vremena naprosto prinuđeni da WoW-u okrenu leđa, pronaći će u Dungeon Siegeu 2 solidnu količinu zabave koja će ih održati budnima do pojave daleko ozbiljnijih RPG naslova.

Slobodan MACEDONIĆ