MetalHeart je u suštini rimejk. Ovaj potezni RPG u rusko-nemačkoj koprodukciji toliko podseća na Fallout da se čini da su eventualne razlike u priči i okruženju tu tek reda radi. Metalnom srcu je suđeno da se uvek pominje u istoj rečenici sa remek-delom Tima Kejna pošto je već u prvih nekoliko minuta jasno od koga su autori revnosno prepisivali. U nedostatku čvrstih informacija vezanih za žarko priželjkivani Fallout 3, igrači su prve screenshotove MetalHearta dočekali entuzijastično jer im se učinilo kako je novi postapokaliptični fiks napokon nadomak ruke. Sve je ipak ostalo na obećanjima. Metal Heart dobija poene za trud, ali ovaj naslov pati od iste one sirovosti koja dobar deo igara sa istočnoevropskih prostora sprečava da stanu rame uz rame sa svojim zapadnjačkim uzorima.

Developer Numlock ogrešio se o postulate RPG žanra već u samom startu. Kreiranje avatara uopšte ne postoji. Hteli to ili ne, igrači će morati da se zadovolje svemirskim kapetanom čvrste vilice Lantanom i njegovom saputnicom Šeris. Ovo dvoje junaka u potpunosti ispunjavaju generičke prohteve arhetipskog hero para, sa idealnim proporcijama i neuništivom šminkom i kao takvi su, ruku na srce, pomalo dosadni. Štura uvodna sekvenca prati njihovo neplanirano putovanje kroz svemirsku anomaliju i potonje prinudno sletanje na nepoznatu planetu. MetalHeart je specifičan po tome što od samog početka ima dva glavna lika, mada je Lantan ipak inicijator svih dijaloga, dok Šeris uglavnom služi da „začini” razgovor sporadičnim upadicama i sarkazmom na Lantanov račun.

Galaktički geto u kojem su se naši junaci našli zove se Procyon. Vaš primarni cilj je pobeći sa planete, ali političko-ekonomske prilike na Procyonu otežaće vaš posao do te mere da će se združena revolucija ugnjetavanih naroda pokazati kao jedino efektno rešenje. Miks „rasa” u svetu MetalHearta u svoje redove ubraja prerade svih starih znanaca iz Fallouta, počevši od mutanata i nomada, preko replikanata, do kiborga kod kojih se jedva raspoznaje da su nekad bili sazdani od mesa. Štaviše, preslikavanje ide do te mere da su prvi protivnici s kojima će se Lantan i Šeris sukobljavati prerasle škorpije (i da, posle borbe je moguće pokupiti repove s njihovih svežih leševa).

Nećete puno odmaći od srušenog šatla pre nego što okolna fauna odluči da zapodene kavgu s vama. Borbe se odvijaju u poteznom maniru. Okršaji podrazumevaju naizmeničnu razmenu vatre, uz trošenje dozvoljenih action bodova na kretanje ili pucanje. Kada odaberete stav i način pucanja (pojedinačna ili rafalna paljba), možete jednostavno otvoriti vatru i nadati se najboljem (procenat verovatnoće pogotka koji varira u odnosu na distancu, stav i veštinu se podrazumeva). Desni taster miša pak otvara dodatne taktičke mogućnosti kroz ciljanje specifičnih delova tela. Ovde je zanimljiva mogućnost „presipanja” action poena u slot za određeni deo tela, što povećava šanse uspešnog pogotka.

Lantan je odmah opskrbljen minigunom, što zvuči kao iznenađujuće jako oružje za sam početak igre, ali će se manjak municije i health paketa tokom prvog dela igre verovatno pokazati kao znatni problemi. Igra automatski pokreće potezni segment kad god se neprijatelji nađu u blizini, s tim što je ponekad teško razaznati gde se oni nalaze, što zbog linije vidljivosti što zbog tendencije da borba prerano otpočne (kad su protivnici još uvek van ekrana). Noćne borbe sadrže dodatni element frustracije pošto je razaznavanje objekata na ekranu otežano. Hotspot kod kursora je premali, što često dovodi do pogrešnog zaključka da je protivnik predaleko. Osetljivi hotspot ometaće vas i u drugim prilikama, kada npr. budete pokušavali da pronađete predmete na zemlji ili da proverite da li je neki objekat interaktivan.

Glavna inovacija u celoj igri tiče se taktonijuma, misteriozne supstance koja omogućava usađivanje implanata. Naime, za razliku od tipičnih upgradea u drugim igrama koji se jednom opreme i potom zaborave, koncept poboljšanja u MetalHeartu se vrti oko implanata. Budući da tkivo ima otpor prema stranom telu, potrebna je konstantna infuzija taktonijuma kako bi implant uspešno radio. Ukoliko se taktonijum istroši dok na sebi nosite implante, gubićete zdravlje dok ih ne isključite. Kao dodatni sloj komplikacija, implanti dolaze u tri varijante: oni koje možete odmah opremiti, oni za koje morate imati uputstva i oni najteži za koje je potrebno unajmiti hirurga.

Dizajneri nisu bili škrti kada je prostranost predela bila u pitanju. Svet MetalHearta je pun velikih, praznih lokacija koje je potrebno više puta prešpartati uzduž i popreko tokom rešavanja questova. Ovo ne bi bio toliki problem da se likovi ne kreću presporo. Opcija za trčanje postoji, ali se stamina troši isuviše brzo da bi to imalo nekog većeg efekta. Ukoliko u svoju družinu primite kiborga, budite spremni na više minuta čekanja dok on ne dovuče svoju metalnu zadnjicu do portala za sledeći nivo (iz nekog razloga svi članovi družine moraju stati na portal pre nego što igra prihvati da učita sledeću mapu). Ovaj detalj može u potpunosti da ubije tempo igre.

Nasuprot raspojasanim lokacijama, razgovori sa NPC likovima su razočaravajuće šturi. Vaše replike tokom dijaloga se obično svode na prihvatanje ili odbijanje jednostavnih questova. Da stvari budu još gore, Lantan se tokom većine konverzacija ponaša kao agresivni moron. Povrh svega, razgovori su zabibereni zbilja nepotrebnim psovkama i konfliktnim uputstvima: u jednom trenutku, Lantan zaključuje da morate krenuti na istok, dok titl veselo ispisuje zapad! Na kraju se ne zna šta je gore – glasovna gluma ili rogobatne rečenice koje su glumci bili primorani da izgovore. Kada bilansu dodamo ružnjikavu grafiku i veliki broj bagova, MetalHeart ostavlja utisak nedorečenog dela, čiji autori izgleda nisu imali dovoljno snage ili iskustva da ovaj omaž dovrše kako treba.

Đorđe NAGULOV