Jedna od retkih igara na kojoj su Amigisti zavideli vlasnicima Atarija ST, ljutim konkurentima iz ere 16-bitnih kućnih računara, bio je Powerdrome genijalnog Majkla Pauela (Michael Powell, Electronic Arts, 1988). Uzbudljiva futuristička simulacija vožnje sa friziranim sportskim hoverkraftima koji jurcaju po raznovrsnim stazama na nekoliko metara iznad zemlje, sudaraju se i obilaze sa svih strana kasnije se pojavila i na drugim igračkim sistemima, da bi udarila temelje gotovo svim potonjim SF vožnjama, među kojima je i popularni Wipeout (Psygnosis, 1995. godine).

Premisa originalne igre je jednostavna: igrač se nalazi u ulozi perspektivnog vozača koji se penje lestvicom uspeha tako što sakuplja bodove na trkama hoverkrafta koje se odigravaju širom galaksije, na stazama različite težine, u konkurenciji prekaljenih vozača koji ne znaju za milost. U pauzi između trka letelice su se opremale dodacima za brže kretanje i bolje manevrisanje. Jedini veći problem bio je loše rešen upravljački sistem koji je bio zasnovan isključivo na mišu (igrači su najviše žalili na teškoće u održavanju visine pri velikim brzinama i iznenadna propinjanja, zbog kojih bi dobar deo trke odvozali u stilu dementnih delfina, odbijajući se između plafona i poda).

Više od deceniju i po otkako je objavljen original, Argonaut Games i ZOO Digital Publishing pripremili su vrlo dobar rimejk, donekle pojednostavljenu varijantu igre koja je prilagođena aktuelnom trenutku (ime Majkla Pauela pojavljuje se i ovoga puta, na mestu izvršnog producenta projekta). U uvodnoj priči objašnjeno je da se igra odvija u nekom drugom vremenu i univerzumu, gde stanovnici Hegemonije Hiljadu Svetova uživaju u blagodetima vekovnog mira i napretka, bez destruktivnih ambicija i u potpunoj harmoniji sa svetom koji ih okružuje. Jedino uzbuđenje u ovom monotonom svetu donosi Powerdrome, sport koji je nastao na marginama utopističke civilizacije, u okruženju kojim još uvek gospodare ljudske slabosti. Na arenama širom Hegemonije najhrabriji vozači učestvuju u pravom spektaklu brzine i uzbuđenja, zarađujući za život i jureći za slavom kao moderni gladijatori.

Powerdrome je, u suštini, vrlo jednostavna igra u kojoj je sve podređeno vožnji – nema oružja i dodataka, opcija za kreiranje likova, održavanje vozila ili potrebe za taktiziranjem s kupovinom dodataka i popravkama vozila. Sve se u ovoj igri događa na stazi, za upravljačem supersonične letelice koju pokreću dva mlazna motora – jedan za podzvučne, a drugi za nadzvučne brzine. HUD je lociran u donjem desnom delu ekrana i prikazuje podatke o stanju motora, brzini kretanja, stepenu oštećenja i količini energije za pokretanje dodatnog potiska i popravljanje broda (boost, osvaja se brzom vožnjom bez udaranja u prepreke). O oštećenjima treba naročito voditi računa i popravljati ih na vreme jer će se samo nekoliko sekundi nakon zvučnog upozorenja bolid razleteti u paramparčad. Koristeći se boostom kada se nađe neposredno iza protivnika, igrač može i da izazove sudar tokom kojeg će pretrpeti izvesna oštećenja, ali će zato ukloniti konkurenta s puta.

Pored uobičajenih režima za vožnju na vreme i pojedinačne trke, Powerdrome ima i šampionat koji se sastoji od serije izazova. Postoje klasične kružne trke i trke sa čekpointima, kao i eliminatorne varijante u kojima na kraju svakog kruga poslednji vozač u nizu biva raznesen tempiranom bombom; podjednako su uzbudljivi i duel okršaji „jedan na jedan”. U multiplayer režimu mogu da se takmiče najviše osam vozača, u LAN okruženju (igranje preko Interneta nije podržano). U okviru galerije mogu se pregledati snimljene vožnje, rekordi i konceptualne ilustracije koje se, slično vozilima i stazama, otključavaju tokom igre.

Novi Powerdrome ima potpuno redefinisan kontrolni sistem koji omogućuje upravljanje pomoću tastature, miša ili bilo koje vrste analognog kontrolera (poslednja je ujedno i najbolja varijanta zbog bolje kontrole i izvođenja složenijih manevara). Fizika je pojednostavljena u očekivanoj meri: najviše je „zakinuto” na autentičnoj simulaciji inercije, ali je zato osećaj brzine izvanredan. Nešto više problema zadaje upravljanje bolidom u krivinama, naročito kada se one pojavljuju nakon ravnih deonica na kojima se postižu velike brzine. Dokumentovano je i nekoliko naprednih manevara koji olakšavaju upravljanje („mekano” skretanje, vezivanje boostova, brži start, drafting i slični). Manuelne kontrole stepena prenosa (prebacivanje snage između dva motora) omogućuju bolju kontrolu ubrzanja, ali samo kada se za upravljačem nalazi verziran vozač (početnicima se ova mogućnost opravdano ne preporučuje). Preglednost staze nije dovoljno dobra, a ni skrolujuća mapa u desnom delu ekrana nije od velike pomoći budući da prikazuje samo mali deo putanje ispred vozila, pa ćete krivinu primetiti tek kada više ne budete mogli blagovremeno da usporite. Zbog toga svaku od 24 staze treba naučiti napamet (nažalost, nove staze koje se otključavaju tokom šampionata nisu automatski dostupne u trenažnom režimu, pa se ne mogu natenane uvežbavati).

Tehničke karakteristike igre zaostaju za aktuelnim trendovima najmanje dve godine. Dizajn likova, modeli letelica, međuanimacije i pozadinska grafika su isuviše jednostavni i naruženi su bledim teksturama i ne baš najsrećnije implementiranim svetlosnim efektima koji uglavnom pogoršavaju ionako slabu preglednost (uključivanjem antialiasinga dobija se dosta lepša slika, ali na račun veće hardverske zahtevnosti). Podešavanje rezolucije je iz nekog razloga vezano za određenu brzinu osvežavanja ekrana, pa se može dogoditi da pri promeni rezolucije dođe do narušavanja geometrije slike na monitoru, što je još jedan u nizu problema s kojima treba izaći na kraj. Zvučna podloga donekle popravlja utisak, a naročito su kvalitetni efekti brzog strujanja vazduha pri velikim brzinama – mislićete da se nalazite u srcu tornada.

Gradimir JOKSIMOVIĆ