Prvoj ozbiljnoj tenkovskoj simulaciji posle pola decenije čovek ne može a da ne progleda kroz prste, bez obzira na disproporciju najavljivanih featuresa u odnosu na one koji su zaista našli mesta u igri. T-72: Balkans on Fire sa tehničko-simulacione strane stoji rame uz rame sa Panzer Eliteom (najboljom igrom ovog tipa), ali pada na ispitu kada je reč o udobnosti i uvlačenju igrača u svet igre.

Balkan u plamenu kao sufiks zvuči zaista moćno, ali se svaka konotaciona potencija završava na njemu: igra bi mirne duše mogla da se nazove i Generički planinski predeo u plamenu jer elaborisanja i produbljivanja referenci na građanski rat u Hrvatskoj nema ni od korova. Da pojasnimo, igra vas stavlja u ulogu ruskog dobrovoljca, tenkiste veterana rata u Avganistanu, koji se 1991. pridružuje krajiškim ustanicima. U jednom hrvatskom selu nalaze napušteni T-45/85 koji brže-bolje stavljaju u funkciju. Time počinje niz od 18 linearnih single-player misija, za koje bez izuzetka važe sledeća dva atributa: posnost i opštost. Sve geografske lokacije na mapi su potpuno očišćene od bilo kakvih referenci: srpsko selo, hrvatsko selo, hrvatska baza, srpska fabrika... Nikada nećete imati pojma gde se zapravo borite, već će vas svaka misija bacati u totalno bezlično i nedefinisano okruženje. Ni brifinzi nisu ništa bolji: nekoliko generičkih rečenica o cilju i potencijalnim opasnostima, i to je to. Borbene misije pate od potpunog odsustva bilo čega što podiže atmosferu: nema radio chattera, nema skriptovanih scena, nema nikakvih iznenađenja osim onih koja simulacioni engine definiše u skladu sa zacrtanim postavkama trenutne misije. Nema čak ni zvukova, osim škripanja metala, rada motora i šaltanja brzina. I otvaranje vatre i kratka naređenja na ruski akcentovanom engleskom (faajer!) takođe ne ubrajamo u „dizače osećaja za filing”.

Gola simulacija je ono što ovde zaista valja. Ovaj segment igre nema konkurenciju iz prostog razloga jer konkurencije nema. Šalu na granu, sim model je zaista fenomenalan: komandovanje, vožnja, otvaranje vatre i nišanjenje obrađeni su do najsitnijih mogućih detalja. Kao i svaka moderna simulacija koja ne želi da odbije mušterije, i T-72 dozvoljava smanjivanje doživljaja i nivoa realnosti na svim poljima, zahvaljujući čemu igra (teoretski) može da se dopadne i totalnoj dileji. Slaba strana su tutorijali, ali stvar vadi pisano uputstvo čiju detaljnu konsultaciju preporučujemo bez rezerve. Što se tiče podržanih tenkova, linearna progresija u kampanji će vas posle T-34 sa topom od 85 mm prebaciti u T-55 (još uvek dominantni tenk u našoj vojsci), da biste naposletku seli za komande T-72 (naša verzija se naziva M-84). Svaki model se ponaša upravo onako kao što se od njega očekuje, razlikujući se po snazi motora, vatrenoj moći i pokretljivosti na teškom terenu. Jedina stvar koju (realno) zameramo ovom segmentu igre jesu komandne table koje nemaju veze s mozgom i koje se po nivou detalja minimalno razlikuju od tenka do tenka (primera radi, ovde T-34 i T-72 navodno imaju isti transmisioni sistem od 6+1 rikverc brzine, što je glupost).

Grafički engine je standardnog kvaliteta, sa kategorijama koje drastično variraju, ali koje u razlomku čine zlatnu sredinu. Teren je pomalo bezličan i nema dovoljno potrebnih detalja, ali je vegetacija urađena mnogo pristojnije. Vlati trave i žbunje kroz koje terate metalnu zver deluju savršeno realno kada ih posmatrate iz perspektive vozača; efekti eksplozija deluju amaterski (pogotovo artiljerije koja bombarduje teren na kojem se nalazite), ali su dim i dizanje prašine vizuelno mnogo prijemčiviji; savršeno detaljni modeli oklopnih vozila izgledaju sjajno u poređenju sa robotizovano-animiranom pešadijom sastavljenom od osam poligona... Ups & downs celim putem, ali, kao što rekosmo, u proseku daju solidan skor. Nažalost, igra je veoma hardverski zahtevna, a sasvim lepo zna i da se „ubije” bez ikakvog razloga, posle čega započetu misiju morate da krečite ispočetka.

U jednom od intervjua s ruskim developerskim timom nabasali smo na podatak da je njihov američki izdavač (Battlefront) zahtevao da se svi političko nekorektni elementi izbace iz engleske verzije igre. Ne znamo šta to zapravo znači jer nismo bili u prilici da isprobamo verziju za rusko tržište. Iako je ovo prvoklasna svinjarija, nadu u budući sadržaj sa mesom i kostima polažemo u editor misija koji dolazi s igrom: svako ko ima dovoljno vremena i malo volje može da napravi scenario sa imenima i prezimenima. To, kao i činjenica da simulacioni engine spada u prvoklasnu kategoriju može da produži život Sedamdesetdvojci, a i uzrok je relativno visoke ocene i pored nabrojanih mana.

Miodrag KUZMANOVIĆ