Postal 2 je relativno kratko važio za najšokantniju PC igru. Rockstarov sirovi Manhunt mu je tu titulu oduzeo svega nekoliko meseci kasnije, posle čega je ovoj posustaloj franšizi ostala samo reputacija ispraznog simulatora za buduće sociopate. Interesenata očigledno još uvek ima dovoljno pošto Running With Scissors ne pokazuje nameru da odustane od svoje abominacije. Sledeći nastavak je već u povoju, a kao aperitiv nam nude Apocalypse Weekend, single-player ekspanziju za Postal 2. Ova ekspanzija barem ne pokušava da dosegne nove ponore lošeg ukusa, štaviše, Apocalypse Weekend na momente postiže određeni „kemp” kvalitet, kao da su autori namerno parodirali sami sebe. Ali, tek što malo spustite gard, igra će vam opet servirati udarac u moralno-estetski pleksus, tako da se sve nastavlja po starom.

Pošto je u finalu Postala 2 pucao sebi u glavu, Dude se budi u bolnici posle višednevne kome i otkriva da ga je ostavila žena, prikolica mu je oduzeta, a pitbul poslat u kafileriju. On odlučuje da se još jednom suoči sa svojom okolinom i izbori sebi mesto pod suncem. Za razliku od nelinearnog freestyle pristupa igranju koji je krasio njegovog prethodnika, Apocalypse Weekend sadrži klasično konstruisanu kampanju od nekih deset misija. Dok nominalno nastoji da spase svog džukca i povrati trejler, Dudeu će pažnju stalno odvlačiti sporedna i često apsurdna dešavanja, poput iznenadne invazije zombija na kineski restoran u koji je svratio.

Kao što prethodna rečenica nagoveštava, ova ekspanzija baca realizam kroz prozor. Tokom igranja, pored standardnih aktivista, vojnika i terorista, suočavaćete se sa mutiranim mačkama koje se vrte poput tasmanijskog đavola, ludim kravama i cerekajućim klonovima Gerija Koulmana (propalo dete-glumac koje danas tezgari u ostvarenjima kao što je Postal). Sporadično ćete zbog povrede glave doživljavati uznemirujuće halucinacije a la Silent Hill. Misije su sazdane od slojeva eksterminacije pripadnika raznovrsnih idealističko-političkih klasa, sa povremenim ekskurzijama u proređivanje određenih životinjskih vrsta (ubijanje krava maljem je verovatno najdegutantniji „prestup” autora, a o jadnim slonovima da i ne govorimo).

Arsenal je proširen zanimljivim izborom hladnog naoružanja koje ubraja već pomenuti malj, kosu i bumerang mačetu. Najbolji momenti u igri dolaze kada se obračunavate sa zombijima koristeći mačetu: osim što ih je moguće seckati na sastavne delove (koji i dalje gamižu), bumerang funkcija, u sprezi sa povoljnim rasporedom zombija, omogućava egzibicionističke bravure koje smo poslednji put iskusili uz Jedi Knight 2. Dobra vest su i mnogo kraća učitavanja između deonica. Cela igra odiše jednom „treš” atmosferom, čemu blago bljutava grafika čak doprinosi, ali Apocalypse Weekend će teško privući nove sledbenike.

Đorđe NAGULOV