Kada je 1998. godine francuski „Carapace” izradio Roland Garros Tennis mnogi ljubitelji belog sporta pomislili su da smo konačno dobili kvalitetnu simulaciju tenisa. Po ugledu na „EA Sportsove” serijale FIFA i NBA Live igra je svake godine osvežavana, pa je mišljenje da će ovo ostvarenje izrasti u nešto više bilo na mestu. Ipak, pored unapređivanja vizuelne komponente, pribavljanja licence za korišćenje franšize „US Open” turnira (samim tim i automatske promene imena igre zboga plasmana na američko tržište) i imena nekih od vodećih svetskih igrača, gameplay je prilično stagnirao a u nekim oblastima doživeo degradaciju. Izlaskom na tržište portovane verzije „SEGA-inog” Virtua Tennisa (početkom prošle godine) zapečaćena je sudbina mnogih teniskih simulacija, a granica prihvatljivog pomerena za nekoliko stepenica.

Next Generation Tennis 2003 prilično je odmakao, kada je igrivost u pitanju, od svog izdanja za 2002. godinu. Osnovna mana prethodnog ostvarenja, inertno i sporo pomeranje igrača po terenu, u potpunosti je eliminisana čime je omogućena bolja kontrola poena i sasvim nova dimenzija igranja. U prilog tome ide i postojanje čak šest vrsta udaraca i čitav niz mogućnosti za osvajanje (završavanje) poena. Kompjuterski vođeni igrači lak su zalogaj, ali najvažnije je to što ne igraju toliko jednolično i mogu različito da reaguju na slične situacije. Pored toga, značajno je povećana mogućnost izbacivanja loptice u aut što zahteva mnogo bolju pripremu poena i koncentraciju prilikom kontrolisanja udarca (pogotovu voleja). Ono što smeta je način izvođenja udaraca tako da u većini situacija imate osećaj da reket „udara” u prazno ili da je kontakt s lopticom ostvaren pre vremena (uz pokret bez izmaha). Igrači koji su dali svoj pristanak za pojavljivanje u igri (Žistin Enan, Čanda Rubin, Marat Safin, Aleks Koreća...) nisu najsrećnije modelovani (ne liče baš puno) i samo će ih notorni ljubitelji tenisa prepoznati iz prve.

Kao i uvek, mnogo se radilo na vizuelnoj komponenti pa je tako na već poslovično odlično predstavljene teniske arene (identične onima u stvarnosti sa pomoćnim terenima i pratećim objektima) dodatna pažnja posvećena pratećim elementima kao što su sudije (čučnu za vreme izvođenja udaraca kako bi bili „bliže” liniji, sklanjaju se od loptica koje idu u njihovom pravcu...), skupljače loptica, odlično animiranu mrežu, oblake koji plove nebom... Zvučna komponenta je sjajna, počev od zvuka udaranja loptice (menja se u zavisnosti od vrste udarca), komentara sudija (postoji muški i ženski glavni sudija) pa do realističnog huka i tapšanja s tribina i stenjanja i uzdaha igrača za vreme izvođenja udaraca. Uz šest (prevashodno arkadnih) modova igranja NGT 2003 biće dobra razbribriga dok čekamo portovanje Virtua Tennisa 2.

Vladimir PISODOROV