Jedan od najambicioznijih ovogodišnjih poduhvata firme „Acclaim” već dugo je praćen sjajnom reklamnom kampanjom. Karakterističan poster koji prikazuje simpatičnu dugokosu curicu sa tetovažom na obrazu u obliku srca izbodenog noževima unela je popriličnu zabunu „međ’ narod” koji željno iščekuje „igrački događaj godine na PC računarima”. I konačno, Forsaken je stigao. Nema ni traga od lepotice sa naslovne strane, prvi utisci su podeljeni, a mi ćemo se potruditi da vam u kratkim crtama predstavimo novi hit tvoraca Mortal Kombata.

Nezavničan naslov igre koji se proširio među igračima glasi „Descent 3” i sasvim dovoljno govori o kategoriji kojoj program pripada. Zaista, na prvi pogled veoma je teško uočiti neke suštinske razlike u izvođenju između Forsakena i Descenta. Naravno, nova igra ima sasvim drugačiji engine i znatno poboljšane tehničke karakteristike koje do punog izražaja dolaze tek na mašini sa 3D akceleratorom (koji, na sreću, nije obavezan).

Poprište zbivanja je planeta Zemlja. Nakon ogromne nuklearne katastrofe izazvane nepažnjom naučnika tokom jednog eksperimenta, naša lepa planeta pretvorena je u parče kosmičkog đubreta bez i jednog oblika života na sebi. Mali broj preživelih ljudi uputio se u potragu za novim utočištem, prepustivši Zemlju bandama plaćenika i najgoreg ološa koji su tu napravili glavnu arenu za svoje „viteške” obračune na letećim motociklima. U takvom ambijentu preživeće samo najsposobniji.

Ambijenti u kojima se odvijaju sukobi u mnogome podsećaju na iste u Descentu. Sistemi podzemnih prostorija i tunela, gomila protivnika u vidu konkurentnih motociklista i raznih vrsta robota-čistača, sakupljanje dodataka i oružja, potraga za izlazom - sve su to dobro poznati elementi koji nikako ne idu u prilog originalnosti Forsakena. S obzirom da se radi o 100% pucačkoj igri, uništavanje svega što se miče se podrazumeva. Iza svakog uništenog protivnika ostane po neki koristan dodatak (energija, oružje), a u skrivenim uglovima mogu se naći zlatne poluge koje donose nagradni život. Ponegde se mogu sakupiti i nekakvi kristali čija funkcija nije jasno definisana (programeri tvrde da vas na kraju igre, ako sakupite sve kristale, čeka specijalno iznenađenje). Misije se ne mogu baš okarakterisati kao dosadne, ali ni kao naročito zabavne, s obzirom da ih ne prati brifing niti bilo kakva podrobnija objašnjenja. Jednostavno, princip je „pucaj dok ne razvališ prste ili tastaturu”.

Težina igre je posebna priča. Prva dva nivoa u Normal modu nisu naročito zahtevni, dok će na trećem i najiskusniji sasvim sigurno ostaviti kosti barem desetak puta. Zato je strogo preporučen najlakši nivo, s obzirom da igranje u nekom težem modu jednostavno nije vredno tolike frustracije. Ni AI rutina nije naročito kvalitetna, tako da se borba sa neprijateljima uglavnom svodi na gađanje nepokretnih meta koje samo čekaju da ih razbucate. Stvari postaju mnogo teže kad protivnici počnu da se pojavljuju niotkuda, da vas gađaju iza leđa i opsedaju u jatima. Zar ne bi bila bolja varijanta da postoji manji broj „pametnijih” protivnika sa kojima bi bilo izazovnije ganjati se po tunelima. Iako su nivoi jednostavni, povremeno će vam nedostajati mapa.

Najznačajnija razlika između Descenta i Forsakena odnosi se, naravno, na grafiku (vidi kasnije). Drugo, izbor likova proširen je na šesnaest aktera, tj. motora koji se razlikuju po brzini, ubrzanju, upravljanju, snazi, štitu, projektilima i municiji. Takođe, možete birati između šest različitih zvučnih šema za kompjuter na vašem motoru koji upozorava kad energija padne na kritični nivo i izgovara imena dodataka koje pokupite. Kontrole se mogu podešavati na najrazličitije načine, tako da se jednoj istoj funkciji može dodeliti i više tastera, a moguće je koristiti i više različitih kontrolih uređaja u isto vreme. Upravljanje vozilom lakše je nego u Descentu, najviše zahvaljujući tome što se motor sam postavlja u pravcu delovanja gravitacije, čime je isključena mogućnost zbunjivanja u tunelima. Upravo su ove karakteristike ono što Forsaken čini vrednim igranja.

Kao što je već napomenuto, grafika je apsolutni adut igre. Teksture su veoma raznovrsne i raznobojne, a svetlosnih i drugih efekata ima napretek. Sve prednosti 3D hardvera dolaze do punog izražaja, naravno pod uslovom da imate najmanje karticu u klasi prve Voodoo generacije, kada se najvećim delom vremena brzina animacije zadržava na nekih 40 fps, a ne pada ispod 25 fps ni okom najžešćih borbi. Voodoo 2 doživljaj sa 50 do 80 fps posebna je priča. Nekih krupnijih zamerki na tehničkom planu nema, sem činjenice da su teksture u obliku kvadrata iste veličine (trik kome se pribeglo radi uštede memorije) i da se na momente uočava probijanje ivica. No, u žaru borbe i pri toj brzini to se gotovo ni ne primećuje i ne kvari celokupan utisak. Postoji i nekoliko različitih modova za igranje većeg broja igrača (maksimalno šesnaest), što je daleko interesantnija varijanta (preko LAN mreže ili Interneta). Ova igra će svakako konkurisati za najbolju multiplayer pucačinu u ovoj godini.

U svakom slučaju, Forsaken je barem pravi praznik za oči i svoje idejne nedostatke kompenzuje tehničkim karakteristikama. To, naravno, nije dovoljno za zabavu na duže staze, naročito u modu za jednog igrača. Ipak, ispuniće vreme do pojave trećeg nastavka Descenta.

Gradimir JOKSIMOVIĆ