Za razliku od kloniranja ovaca, kloniranje kompjuterskih igara davno je prevazišlo fazu početnog eksperimentisanja i neizvesnih rezultata. Postalo je pravilo da svaki naslov koji ostvari oko 500.000 prodatih kopija inicira horde replikanata, čiji se autori više ili manje bezobrazno trude da uzmu lovu na račun tuđe kreativnosti. Naravno, gotovo nijedan ne stekne slavu (ni tiraž) originala, a velika većina zasluženo završi u reciklaži.

„Interplayev” pulen spada u najređu moguću kategoriju. I pored nedefinisane zbrke sa imenom (u Americi je izdat kao Descent: Freespace, dok je nekakva pravna začkoljica uslovila novo ime za evropsko tržište), ovaj koktel Wing Commandera i Tie Fightera ima sve šanse da dobro odjekne na-top listama, što zbog izrazitog kvaliteta, što zbog akutnog manjka sličnih igara. Dobre spejs-opere, bilo da se radi o pucačinama ili blažim oblicima simulacije su u poslednje vreme prilično deficitarna roba.

U Idejno-sadržinskom smislu, Conflict: Freespace ne donosi ništa radikalno. Moglo bi se reći da je u pitanju kompilacija najuspelijih momenata iz srodnih igara, usložnjena i detaljno koncepcijski, a naročito kozmetički frizirana. Zavisno od vašeg stava, ovo može i ne mora da bude problem. Svako ko je igrao Wing Commander: Prophecy mora da se nasmeje gomili bukvalno fotokopiranih elementa: od fabule, preko izgleda kokpita i komandnog interfejsa, komunikacije sa wingmanima, pa do identičnog broja od trideset misija u kampanji. U normalnim okolnostima, to bi bio argument za pokopavanje igre u svakoj kritici, ali neoriginalni uvod ovde ima snažno opravdanje: „overklokovanost” razrade i zaključka je toliko izrazita da automatski opravdava ovoliku pozajmicu. Zaista, mlađi brat „Originovog” šampiona naprosto ga je prerastao gotovo u svim (tehničkim) segmentima.

Kao i u Holivudu, priča koja prati svaki spektakl je i ovde prilično tanka. Pat pozicija u dugogodišnjem ratu Zemljana i Vasudanaca (Kilrathija) biva uzdrmana pojavom nepoznate rase vanzemaljaca koji počinju ruše, pale i siluju sve pred sobom. Pri tome podjednako kače kolonije i brodove obe strane, koje posle nekoliko teških poraza odlučuju da se pomire i zajedno krenu u otadžbinski rat. Nažalost, ispostavlja se da su gosti iz druge dimenzije, Shivansi, pretvrd orah i za ujedinjene snage. Jedina stvar na koju nisu računali je novopečeni diplomac I svemirske muške akademije, mladi i dokazivanja željni pilot-lovac, Ti.

Dva glavna elementa nadgradnje nad standardom koji preovlađuje su grafika i širi dijapazon opcija pri pilotaži i komandovanju eskadrilom. Vizuelna komponenta prosto je fantastična i podrazumeva ogroman broj spektakularnih efekata, boja, vrsta i oblika brodova koje ćete sretati. Hardverska cena svega toga, zna se, udara po ušima. Pored brzog procesora, igra nameće potrebu za 3D karticom i još uvek nestandardnom količinom memorije (64 MB RAM-a je uslov za pravi užitak, a softverski rendering, bez 3D akceleracije izgleda bezveze). Takvi zahtevi imaju svoju podlogu u ogromnom broju objekata prisutnih u borbenoj zoni pri svakoj ozbiljnije zakuvanoj situaciji. Nije retkost da pored gomile lovaca i bombardera, galimatijasu ispaljenih projektila, bombi i torpeda bude prisutna i velika doza kapitalnih brodova, krstarica i razarača, oblepljenih složenim teksturama koje prosto jedu resurse sistema. Smestite sve to u asteroidno polje i zamislite kakve akrobacije sa kalkulacijama i swapovanjem vaš ljubimac mora da izvede da bi obezbedio koliko-toliko gladak prikaz situacije.

Šarenišom mogućnosti za manipulaciju vrstom i sastavom snaga pre i u toku borbe Conflict: Freespace značajno odskače od konkurencije (po opcijama za opremanje i in-flight komunikacije podseća na Tie Fighter). Glavna mana poslednjeg nastavka Wing Commandera, nemogu- ćnost biranja letelice i naoružanja u ovom slučaju odlazi u drugu krajnost: ovde možete uticati na (skoro) sve, od izbora klase i tipa brodova za saborce, njihovog broja, do borbenog kompleta za svakog od njih. U skladu sa napretkom kampanje, stiže i novi letački hardver, kao i prava bulumenta novih vrsta topova, lasera i minsko-eksplozivnih sredstava. Samim tim, vaš afinitet postaje jedini presudni element za način odrađivanja zadataka iz brifinga. Recimo, ako vam je cilj da onesposobite dve shivanske lake krstarice, to možete da izvršiti na nekoliko načina: sve wingmane smestiti u lovce, pa ih lagano seckati iz brzih preleta; sebe strpati u bombarder (laki, srednji ili teški), svima ostalima dati lovce i zadatak da vas štite; napasti ga samo bombarderima bez pratnje, u nadi da ćete ih razneti pre nego što im stigne lovačko pojačanje, itd. U toku misije sve to možete kontrolisati izuzetno dobrim sistemom komunikacije sa kolegama, koji je za dve klase bolji od bilo kojeg iz sličnih igara.

Eh da, zamerke za kraj. Pored toga što je suviše laka, igra u nekim situacijama deluje neubedljivo. Neuverljivi glasovi komandanata koji izdaju naređenja u brifingu (tokom cele igre vam se uvlače, kao da ste ne znam kakav autoritet) i nedostatak ličnosti wingmana (za razliku od faca iz Wing Commandera, ovde su to alpha 1, alpha 2....) koji se obnavljaju bez obzira na žrtve iz prethodnih misija pomalo kvare ukupni utisak, ali ne drastično.

Miodrag KUZMANOVIĆ