Saradnja kompanije TSR, proizvođača društvenih i stonih FRP igara, sa firmama koje prave kompjuterske igre datira odavno. Tokom svog postojanja kompanija TSR je formulisala pravila za veći broj fantazijskih ciklusa (Ravenloft, Birthright itd.), ali je ciklus Forgotten Realms nesumnjivo dostigao najveću popularnost, tako da su se oko njega otimale mnoge firme. Pomenimo samo SSI koji je godinama držao prava na Forgotten Realms, što je rezultovalo serijom odličnih igara u koje, između ostalog, spada i poznata trilogija Eye of the Beholder (rani radovi „Westwood Studiosa”). Istom ciklusu pripada i igra firme „Interplay” Descent to Undermountain koju smo do sada puno puta pominjali i nestrpljivo očekivali.

Descent to Undermountain krije u svom nazivu simboliku koja nije nimalo slučajna. Igra je nastala na temeljima čuvenog Descenta koji i dan-danas važi za jednu od najpopularnijih pucačkih 3D igara, pogotovu u modu za više igrača. Želeći da po treći put iskoriste neosporno kvalitetan 3D engine, „Interplayevi” programeri su odlučili, verovatno po sistemu „nije šija, nego vrat”, da jurnjavu kroz rudnička okna na planetama Sunčevog sistema zamene šetnjom kroz katakombe locirane ispod mitskog grada Voterdipa. Pozivajući se na slavu Descenta, „Interplay” je, obećavajući kule i gradove, reklamirao Descent to Undermountain kao FRP koji će iz temelja izmeniti i unaprediti ovaj žanr kompjuterskih igara, što je nama, ljubiteljima te vrste avanutra, bilo itekako drago da čujemo, pogotovo u vreme kada je žanr bio u dubokoj krizi. I šta je od svega toga ispalo, odnosno šta smo na kraju dobili? Pa...dobili smo jedno veliko NIŠTA!

Čitava stranica ne bi bila dovoljna da se nabroje sve mane koje ima ova igra. Zašto je onda uopšte opisujemo? Zato da bismo ukazali na to da potencijalno jak i izvikan naslov ponekad može da bude teško razočarenje. Pođimo od grafike. Iako koristi Descentov 3D engine (u šta smo vremenom počeli sve više da sumnjamo), Descent to Undermountain u visokoj rezoluciji izgleda i grublje i ružnije od svog „brata po engineu” starog pune tri godine. Pikseli površine nekoliko kvadratnih milimetara skoro potpuno onemogućavaju igranje u niskoj rezoluciji (npr. teško se razlikuju vrata od zida), a kada se pređe u SVGA mod, animacija kretanja na P166 postaje spora kao da je u pitanju neka 286-ica. O zvučnoj komponenti igre ne vredi govoriti zato što je praktično nema. U katakombama Undermountaina vlada apsolutni tajac, a onda odnekud, s vremena na vreme, ume da se prolomi poneki zvuk, najčešće iz grla karakondžule koju igrač u tom momentu umlaćuje.

Te iste karakondžule ne pokazuju ni najmanje interesovanja za prisustvo glavnog junaka. Stoje nepomično na jednom mestu i čekaju da im se igrač obrati - rečju ili mačem, sasvim je svejedno. Nemojte, međutim, misliti da ih je lako savladati zato što igru počinjete na prvom iskustvenom nivou sa svega nekoliko životnih poena (desetak i manje), pa je maltene dovoljno da vam pacov pretrči preko noge, i da zadobijete smrtne povrede. Svemu tome treba dodati još dve stvari koje pre nekoliko godina ne bi bile razlog za kritiku, ali u današnjim uslovima ne mogu da ne izazovu naše negodovanje. Odsustvo bilo kakvih animacija, uključujući i intro, i oskudno digitalizovan govor (jedino Kelben ume da progovori po koju rečenicu između misija) čine igru suvoparnom i neprimerenom aktuelnim standardima. Konačno, prema priznanju samog proizvođača, Descent to Undermountain je prepun bagova (što je autor teksta osetio na svojoj koži) koji se delimično mogu sanirati instaliranjem „patch” fajla od 1.4 MB. „Patch” može da se nađe na Internet sajtu firme „Interplay”.

Radnja igre i njena koncepcija začudo uopšte nisu tako loše. Centralna figura priče je vrhovni čarobnjak Voterdipa, Khelben The Blackstaff, koji upućuje poziv svim herojima zainteresovanim da istraže tzv. Undermountain katakombe koje se prostiru ispod najpoznatije gradske gostionice po imenu „The Yawning Portal”. Glavni junak, u čijoj se ulozi nalazi igrač, odaziva se na taj poziv i prihvata da za početak utvrdi razloge zbog čega pripadnici miroljubive rase kobolda izlaze na površinu zemlje i napadaju stanovnike Voterdipa. Kasnije će se ispostaviti da iza svega stoji Lolth, kraljica paukova koja želi apsolutnu vlast.

Celokupna igra je organizovana po misijama, što se retko sreće kod kompjuterskih FRP igara. Većinu zadataka daje Kelben, mada i neki od stalnih posetilaca kafane u pojedinim fazama igre mogu zatražiti pomoć. Napredovanjem se postepeno otvaraju nove celine Undermountain katakombi, tako da kod kasnijih misija igraču stoji na raspolaganju ogromno prostranstvo hodnika koji se mogu istraživati. Pored toga što je igra prilično dugačka, u njene pozitivne osobine treba uvrstiti odličnu muziku (u WAV formatu) i činjenicu da su se autori zaista držali pravila koja su propisana standardima „TSR-a”. Za izbor lika na raspolaganju je šest najznačajnijih rasa, četiri osnovna zanimanja (ratnik, čarobnjak, sveštenik i lopov), kao i hibridna zanimanja (npr. ratnik-čarobnjak), i to za one rase koje takvu kombinaciju dozvoljavaju. Sve magije i svi protivnici su takođe preuzeti iz „TSR-ovih” pravila. To su osnovni razlozi zbog kojih je igra, uz maksimalnu toleranciju, jedva dobila prelaznu ocenu.

Nije nemoguće igrati Descent to Undermountain (primer dole potpisanog), ali u tom slučaju morate biti spremni na svakojaka iznenađenja, uglavnom neprijatna. U takvim uslovima samo je stvar vremena kada ćete od svega odustati, pa vam stoga savetujemo da ni ne počinjete takvu avanturu. Ostaje nejasno kako je „Interplay” sebi dozvolio da obajvi igru u ovakvom obliku, ako se ima u vidu reputacija koju je ova firma stekla tokom dugog niza godina. Oprostićemo im Descent to Undermountain, ali samo pod uslovom da se tako nešto više ne ponovi.

Slobodan MACEDONIĆ