Vrlo ambiciozna, vrlo interesantna, vrlo izvikana igra... Meh. Dishonored je meh. Kada kažemo „meh”, ne mislimo na drveno-kožnu kontrapciju za raspirivanje vatre u kovačnici, već na audio aproksimaciju nečega što je prosečno ili malčice iznad proseka.

Ambicija. Dishonored je igra čiji su autori zagrizli do papira i zakačili prste, želeći da njihov pseudosandbox hibrid pucačine i RPG-a zaseni Thiefa, Deus Ex i njihove rođene i nerođene klonove. U igru su nagurali sve: šunjanje, borbu hladnim i vatrenim oružjem, akrobatiku, magiju, sandbox istraživanje, RPG elemente, nadogradnju oružja i opreme... Nedostaje samo pritiskanje akorda u ritmu hevi metal himni, sve ostalo je tu.

Okosnica Obeščašćenog je priča o izdaji i osveti u Dunvolu, steampunk-fantasy ekvivalentu viktorijanskog Londona. Gradom hara kuga koja kosi i mlado i staro – pošto su propali svi pokušaji da se epidemija zaustavi, imperatorka šalje svog telohranitelja da nađe lek. Posle X meseci, Korvo Atano se praznih ruku vraća u Dunvol, tačno na vreme za poslednji čin drame zaverenika namerenih da postanu imperatori umesto imperatorke. Njeno veličanstvo biva ubijeno, ćerka oteta, a krivica montirana telohranitelju. Srećom, vladavina beskrupuloznog regenta bode oči nekolicini viđenijih Dunvolčana, te ga grupa novih zaverenika oslobađa iz tamnice i usmerava na put osvete.

Za igre ovog tipa, zaplet i likovi su potporne grede na koje se naslanja gameplay, ali u slučaju Dishonoreda, obe kategorije su labave kao babin zub. Da krenemo od protagoniste-ćutologa: Korvo, nalik Gordonu Frimenu, tokom igre proizvodi samo zvuke stenjanja posle pada s visine, što je apsurdno za igru koja operiše vrlo ličnim pojmovima izdaje i osvete. Thief i Deus Ex su to što jesu ne samo zbog superiorne igračke mehanike, već i zbog majstorski profilisanih likova, koji evoluiraju u skladu sa okolnostima i kilometražom koju pređu. Sarkastični Geret, odlučni J. C. Denton i rastrzani Adam Džensen su ličnosti. Korvo Atano je belo platno koje skače, ubija iz samostrela i kubure, ali nije u stanju da kaže ni „meh”.

S obzirom na to da razmotavanju zapleta nedostaje refleksija protagoniste, ima smisla očekivati da će NPC likovi i pisani lore u obliku gameworld knjiga (sistem sličan The Elder Scrolls igrama) biti natprosečno kvalitetniji, right? Wrong. Ni glumačko-glasovni talenti kao što su Suzan Sarandon, Keri Fišer, Majkl Medsen i Džon Slejteri (Rodžer Sterling iz „Mad Mena”) nisu u stanju da predvidljivoj, apsolutno klišetiziranoj priči unesu malo života. Glavni problem zapleta nije krajnja predvidljivost. To bi još moglo da se svari kada bi igra manje ozbiljno shvatila sebe i svoje napore da vas usisa u lošu dikensovštinu. Kladimo se da su autori igre mislili da su vrlo clever kada su plotovali plot, zamišljajući igračeva usta u grimasi neverice i slatkog iznenađenja.

Da ne budemo nefer, u igri postoji jedan story elemenat koji je zaista fantastičan – mehaničko-magijsko srce, uz čiju pomoć locirate rune i magijske „čarmove”, a koje ima komentar za svakog NPC-a i svaku zonu/situaciju u igri, maestralni je generator atmosfere. Pronicljiviji igrači neće imati problema u deduciranju njegovog bivšeg vlasnika.

Možda smo malo preterali sa kritikom... Element igre koji je neosporno fantastičan je stepen slobode koji vam je ostavljen da rešavate probleme. Igra je koncipirana kao serija misija koje su osmišljene kao mini-sandbox zone, u kojima vam je data potpuna sloboda akcije. Borba ili šunjanje, ubijanje ili ošamućivanje, prilaz preko krovova ili kroz kanalizaciju... U odnosu na sve igre ovog tipa, Dishonored nudi daleko najviše slobode, zasenjujući čak i Deus Ex: Human Revolution. Autori igre ponosno ističu da je Dishonored moguće preći bez ubijanja bilo koga, čak i za priču ključnih NPC-ova, što je prilično veliki dizajnerski uspeh. Dodatna motivacija za nenasilni pristup leži u obećanju „boljeg” kraja igre, koje vam ovo ostvarenje servira kroz tooltipse tokom učitavanja nivoa.

Nažalost, stealth elementi igre prilično su primitivni, sa rudimentarnim uticajima senki, vidnog polja i buke koju proizvodite. Na ovom polju igra ne može da se poredi sa bilo kojim nastavkom Thiefa ili Splinter Cella, jer je šunjanje neopisiva gnjavaža zbog broja protivnika koje treba uspavati i njihove osetljivosti na vaše prikradanje. Tokom igre ćete se konstantno lomiti u izboru između lošeg stealtha i odlično urađene borbe, a sve vreme će vas jesti crv obećanja o boljem kraju bez nasilja. Svaki nož u leđa stražara, svaka strelica u oko konspiratora, svaki magijski udar na asasine teraće vas na kajanje, ali ne iz razloga koji imaju smisla.

Miodrag KUZMANOVIĆ