Serijal point & click avantura pod nazivom Secret Files najviše podseća na situacije iz filmske umetnosti poznate kao straigth to DVD. Nakon relativno uspele prve igre, izradi nastavka prišlo se relativno nezainteresovano, računajući na to da će valjda stara slava odraditi veći deo posla. Treći deo, koji je sada pred nama, deluje kao želja da se sa što manje truda i investiranja poentira što više na račun originala, čije ime još pozitivno rezonira u ušima igrača.

Sekte, tajna udruženja, spletke i intrige, istorijske ličnosti (još jedna tura prevrtanja u grobu za Leonarada da Vinčija, a ovog puta i Arhimeda), sokoćala i artefakti zbog kojih sudbina planete visi o koncu i slično imitiranje intenzivne denbraunovštine zaštitni su znak priče Secret Filesa 3. To deluje kao nešto što je već stotinu puta prežvakano na podjednako nemaštovite načine (osim nekoliko mikrosvetlih momenata koji brzo gasnu u sveopštem čabru prosečnosti). Nažalost, izgleda da je ovim virusom pukog otaljavanja posla zaražen i ostatak igre, u gotovo svim bitnim segmentima. Način igranja je korektan i fluidan (operacije sa inventarom takođe su glatke i intuitivne), ali dizajn igre u više momenata škripi, i to kako po pitanju krajnje nasumičnih i ne preterano logičnih operacija koje se od vas zahtevaju (način na koji ćete dobiti ribu u Firenci, na primer) tako i u čitavim celinama igre, koje su i na papiru verovatno delovale nategnuto (besmisleni deo sa segmentiranim praćenjem oslobođenog zatočenika iz tamnice, koji ćete ponavljati nekoliko puta, na primer). Sledeći problem tiče se ubitačnog pixel-huntinga (ukoliko igrate bez hint sistema i drugih pomagala), koji od vas zahteva nabadanje predmeta koji se naprosto ne vide unutar scene (jer su zaklonjeni nečim, na primer) ili su u potpunosti stopljeni sa okolinom (često ćete nešto naći pukom pretpostavkom da dotična stvar tu treba da bude, a ne zato što ste je zaista videli).

Što se tiče načina na koji je (relativno korektna) grafika upregnuta, ponovo se može povući filmska paralela sa početka teksta, jer većina lokacija deluje tmurno i neinspirativno, poput kulisa nekog „hita” snimanog u Bugarskoj, Ukrajini ili nekoj drugoj zemlji pogodnoj za budžetski inferiorne ekipe. Šlag na torti predstavlja ubitačno loša animacija likova – oni se kreću poput šlepera i deluje zaista nepodnošljivo zastarelo posmatrati „junake” kako se robotski okreću oko svoje ose kad god žele da se postave prema nečemu u igri (o detaljnosti njihovih modela da i ne govorimo, naročito onda kada ih kamera zumira). S druge strane, kada nije pozajmljena iz obližnjeg tržnog centra, muzika je na nekoliko lokacija prilično dobro odrađena, čime se ne mogu pohvaliti ni tunjavi glasići likova u igri.

Aleksandar DINIĆ