Kao što reče šef tima koji je dizajnirao Magicku, svaka igra trebalo bi da ima vijetnamsku ekspanziju. Men of War, naravno, ne spada u burlesknu kategoriju kao švedski akcioni RPG, te okruženje džungli jugoistočne Azije ima kudikamo više smisla.Men of War: Vietnam je brutalno teška igra. Izazovu doprinosi povratak na normalne, story driven kampanje uz napuštanje koncepta generičkih mapa i jednoobraznih zadataka iz Men of War: Assault Squada. Misije u kojima učestvuju vojnici sa imenom, prezimenom i glumom u in-engine filmićima podrazumevaju apsolutni limit snaga na terenu. Četvorica junaka iz NVA kampanje, recimo, tehnički jesu expendable (ne gubite misiju ako vam neko pogine), ali prospekt jedne cevi manje za buduće teške borbe će vas naterati na quickload. Hold on, rekoste NVA kampanja? Da, Men of War: Vietnam daje vam mogućnost da igrate na strani momaka koji su isprašili Juesovej. Kampanja u kojoj vodite NVA oficire i sovjetske instruktore počiva na interesantnoj ideji, ali je pošteđena ikakvih ozbiljnijih kontroverzi, a isto važi i za USA misije. Ima ih ukupno deset (5+5), i svaka će vam oduzeti najmanje sat vremena i neuporedivo više nerava. Na težinu igre ponajviše utiče vegetacija. Standardna Men of War mehanika oduvek je bila neumoljiva u pogledu posledica sporih reakcija, ali je dizajn borbenih teatara bio „opraštajući”, da se tako izrazimo. Ovde nije – gusta vegetacija džungle podrazumeva potrebu za stalnim zumiranjem, promenom perspektive i korišćenjem tastera ’V’ i ’Tab’ za „highlight” protivnika i korisnih predmeta u okruženju, što na duže staze nije nimalo udobno. Smanjeni line of sight utiče i na AI vaših komandosa, te se ne možete pouzdati u njihove automatske reakcije, čak ni ako ste vatreni režim podesili na „free”. Igra zasad poseduje samo kooperativni multiplayer, u okviru kojeg single player misije možete igrati u društvu. Kompetitivni multiplayer, odnosno PVP arene, najavljene su za neki budući patch. Men of War: Vietnam zahteva monstruozno strpljenje i hladnu glavu. Ako prvu misiju prođete bez trzavica i želje da uz muziku The Doorsa („This is the end, beautiful friend...”) demolirate računar i sto na kom jadan stoji, možete bez bojazni nastaviti dalje. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
