Osnovna premisa originalnog Serious Sama bila je sjajna – uzeti najpopularniji žanr današnjice i preokrenuti ga na glavu tako što ga nećemo vratiti korenima već odvesti u minus. Jednostavna koncepcija, ali bez prekidača i idi mi – dođi mi „dumovanja” kroz beskrajne istovetne hodnike. Hrabrost da se konvencijama i pomodarstvu pljune u oči, a žanr odvede na stranu dijametralno suprotnu od očekivane jeste ono što je Semu podarilo šarm, snagu, obraze glatke poput bebine guze i savršeno crnu kosu bez peruti, zbog koje su dame padale u nesvest, a mi igrali. Zato je odluka izdavača da pokrene indie granu proslavljenog serijala i igru jednim udarcem dlana spljeska na samo dve dimenzije delovala odlično... No, samo na papiru.Sa jedva primetnim oblizivanjem usana i uz tek poneko čujno „mljac” očekivali smo igru koja će nas neodoljivim retro atributima vratiti u zlatne dane Commodorea i ostalih sokoćala iz staračkog doma, kada su igre, je li, posedovale dušu anđela, ruho gubavca i zaraznost kuge. Dobili smo kratku generičku pucačinu, čijih bi se osamnaest nivoa bolje dalo okarakterisati kao osamnaest check-pointa, dok je pravi broj nivoa tri – pustinja (uz neizbežne piramide), doba jure, te Pompeja u vreme erupcije Vezuva. Dizajn nivoa ničim ne oduševljava. Nismo očekivali nikakvog igračkog arhitektu koji će nas bravuroznim dizajnom ostaviti bez daha, ali ni kopiranje ideja dvogodišnjaka koji se igraju kockicama nije neko rešenje. Monotoniju će razbijati Semova odskočna andrmolja, koju će glavni junak bacakati unaokolo kad god treba negde da naskoči i koja bi bila čak i simpatična da su joj autori podarili i neku taktičku funkciju umesto obične, tipa „Puni smo ideja te umesto merdevina koristimo... Gumeni jastučak. Ili štaveć”. Stvari donekle izvlači urnebesni sistem kombinovanja oružja uz pomoć mehaničkih „štaka”, koje se mogu namontirati na Semove ruke (šest različitih ubistvenih zanimacija spojenih u jednu priuštiće dobru zabavu). Grafika, pravljena po principu „sve mi boje lepo stoje”, bode oči svojim prenaglašenim koloritom i agresivnom šminkom. Da li su autori želeli da kičom kojim igra odiše upute poruku o nepristajanju na konvencije? Da li su tragičnim spletom okolnosti izgubili grafičkog dizajnera razvojnog tima koji je izdahnuo nakon što je video preliminarne skice? Jesu li im roditelji u detinjstvu uskraćivali šarene, jeftine, plastične, vašarske igračke? Odsustvo glasovne glume ne bi bio nikakav problem da ni dijalozi nisu dosadni i neduhoviti. Evociranje uspomena na montipajtonovski šarm telefonske govornice i Semove komentare iz 3D izdanja je bolno, jer nas podseća na sve ono što je Double D mogao da bude a nije. Kamo mangupskoga šarma? Kamo sulude zabave? Kamo mojih osam dolara? Double D će poslužiti za ubijanje vremena igračima koje mrzi da pokrenu MAME emulator i odigraju neki od kvalitenijih naslova slične tematike. Miša MITRANOVIĆ | | |
