U eri modernih FPS pucačina koje se besomučno utrkuju da svakom linijom svoga koda nateraju igrače da dreše kese (pomalo degutantna pljuvačina između Activisiona i EA oko igara koje se još nisu ni pojavile odličan je primer) mnogi zaboravljaju one bazne, jednostavne i ubitačno adiktivne sitnice iz vremena kada su neke stvari bile mnogo jednostavnije. Legendarni Serious Sam i Painkiller sjajni su predstavnici žanra u kojem je jedino bilo bitne ne puštati taster za pucanje i pravovremeno strejfovati u stranu kako bi se izbegli talasi raznoraznih protivničkih hordi. Fiks za ovom vrstom nostalgije dolazi u vidu prvenca iz poljskog Flying Wild Hoga, sajberpank pucaljke skromnih ambicija, ali i više nego korektne tehničke realizacije (u prilog tome ide i činjenica da su pojedini članovi Letećeg vepra radili na igrama kao što su Bulletstorm, The Witcher 2, kao i na samom Painkilleru).

Pričica Hard Reseta, kako zbog sporadičnih stripskih vinjeta tako i zbog prirode same igre, u potpunosti je lišena bilo čega kreativnog i tu je samo da obezbedi kakav-takav okvir frenetičnoj akciji koja je fokalna tačka cele stvari. Distopijski megalopolis Bezoar poslednje je utočište ljudske rase pred hordama razjarenih droidsko-robotskih napasnika koji su donedavno obitavali u okolnim pustošima. Odbrana grada negde je procurila i mehaničke napasti počinju da kuljaju unutra. Cilj im je osvajanje Sanctuaryja, mreže koja okuplja na milijarde digitalizovanih ljudskih umova. Nadležni, očekivano, u akciju sanacije krizne situacije lakonski šalju jednog jedinog čoveka – majora Flečera, specijalno obučenog za ovakve situacije.

Hard Reset se po pitanju svih svojih atributa drži popularne devize „less is more”. To se u prvom redu odnosi na „arsenal” od svega dva bazna, modularna oružja (teški mitraljez i nekakva varijanta galvanizirajuće puške), čija svojstva možete menjati i unapređivati na predefinisanim kapsulama u stilu nalik onom iz igre Singularity. Mitraljez, tako, možete transformisati u sačmaricu, bacač granata ili lanser raketa, a „pušku na struju” u njenu unapređenu, plazma varijantu, railgun, lanser stazis polja i slično. U satiranju hordi metalnih kanti sa jednostavnim i agresivnim AI-jem dodatno će vam pomoći i pojedini elementi terena, kako u vidu eksplozivne buradi i detonirajućih automobila tako i kroz gomile strateški postavljenih električnih baterija i terminala čijim uništavanjem privremeno pržite protivnike elektricitetom. I to je praktično sve. Probijanje od početka do kraja nivoa, frenetično satiranje raspomamljenih robota, sporadični boss fajt tu i tamo, kratki debrifing od strane vaših pretpostavljenih pred kraj svake zone i ponavljanje procesa. Igru krasi (očekivano) nevelika dužina, koja jedva da će popuniti jedno popodne i deo večeri, uz, češ-češ po glavi, neobjašnjivo odsustvo multiplayera, koji bi valjda trebalo da bude sastavni deo ovakvog paketa (praktično ne postoji koncept kojem bi co-op režim više odgovarao). Težinski, igra spada u prilično tvrde orahe i zahteva i brze reflekse i dobro taktičko utilizovanje kako vašeg ofanzivnog hardvera tako i pomenutih elemenata na terenu koje možete upregnuti u svoju korist (na moderne trice u vidu samoobanavljajućeg zdravlja i cover mehanike možete da zaboravite, što će znati da cene igrači željni izazova starog kova).

Naravno, ovako bazičan vašar destrukcije ne bi bio uspešan da nije uvijen u spektakularnu vizuelnu oblandu. S obzirom na skroman budžet, grafika Hard Reseta na trenutke će vas zaista ostaviti bez daha, kako zbog kvaliteta kolorita i specijalnih efekata prilikom detonacija i otvaranja paljbe tako i zbog izvrsnog dizajna lokaliteta. Svi sastojci potrebni za jedno kvalitetno, blejdraneroliko okruženje su tu: mračna, industrijalizovana budućnost, gigantske gradske kaskade i kompleksna arhitektura, olovno nebo koje jedva propušta sunčeve zrake, neonske reklame, gust vazdušni saobraćaj, prljave i vlažne ulice i trgovi na nultom nivou... Možda će zvučati čak i šokantno, ali ovakva vizuelna obrada bila bi savršena za famozni Deus Ex Human Revolution, čiji sopstveni grafički dometi realno i nisu ništa naročito (naravno, uz debele modifikacije gameplaya koje bi bile u skladu sa karakterom pomenute igre). Kanonada štektanja, detonacija, prženja strujom i drugog audio orgijanja na visini je zadatka, kao i elektronsko-ambijentalna muzika, dok na šturi voice over ne treba ni trošiti reči jer nije u fokusu akcije.

Hard Reset je nepretenciozna i poštena igra koja se ne pretvara da je nešto što nije niti se kiti perjem iz drugih igara u vidu besomučnog kopiranja pojedinih elemenata na koje tako često nailazimo. Igra je, poput stimpacka, kratkotrajno i osvežavajuće razbijačko iskustvo koje možete efikasno igrati i desetak minuta i nekoliko sati, potpuno u stilu svojih uzora, i nedostaje joj samo veliko, blinkujuće „Insert coin to start” na naslovnom ekranu.

Aleksandar DINIĆ