Red Orchestra 2 je, poput svog prethodnika, čudna zverka. Ako se ranije niste susretali sa ovim serijalom, treba da znate samo jedno – ako očekujete igru koja će se nadmetati sa izdancima loza Battlefield ili Call of Duty u bilo kom pogledu, zaobiđite je. Jedino što deli s njima, te sa savremenim pucačinama uopšte, jeste okrenutost ka multiplayeru.

Stoga ne treba da vas čudi to što je single player režim uistinu samo uvertira za internet okršaje. Porcija za jednog igrača sastoji se od dve kampanje – jedna prati nemačku ofanzivu, a druga napore Rusa da je zaustave. Svaku od njih sačinjava po desetak misija kroz koje se uče i utvrđuju osnove, te upoznaje s mapama koje će se kasnije vrteti u multiplayer režimu. Iako obe kampanje koriste iste lokacije i zapravo iste situacije sagledane iz različitih uglova, autori su se svojski potrudili da upriliče i nekakvu pričicu. Odnos sa istorijskim podacima bio je krajnje ležeran – poslužili su kao vodilja u pisanju scenarija, ali ne i kao ograničenje.

Pošto ćete jurišati rame uz rame sa AI saborcima, treba da znate da oni nisu preterano sposobni. Oružjem barataju pristojno, ali im je borba prsa u prsa slaba tačka. Jednostavno, ne umeju da se odbrane kundakom ni za živu glavu. Koliko god smanjili težinu igre i oslabili protivnike, moraćete da učestvujete u svakom napadu ili odbrani, a od vašeg učinka će umnogome zavisiti i krajnji ishod bitke.

Osnovu igre čini sirovo, ogoljeno puškaranje. Nema blještavih spravica da vas izbave iz neprilika, nema providnog krstića na sredini ekrana da vam olakša nišanjenje. Tu ste samo vi, vaša puška, ograničene količine municije i braća po oružju. Oružje je dizajnirano po stvarnim modelima korišćenim tokom rata, a arsenal je pozamašan – čine ga razni puškomitraljezi, poluautomatske puške, granate, pištolji, protivtenkovske puške i drugo. Svaki nišan moguće je podesiti za dodatnu preciznost, u zavisnosti od razdaljine na kojoj se meta nalazi. Skrivanje u zaklon rešeno je na prost način – dok ste skriveni ne vidite ništa, a kada izvirite postajete ranjivi. Postavljanjem puške na bilo kakvu nepokretnu podlogu, poput one iza koje ste se sakrili, dobijate na preciznosti. Određeno oružje dozvoljava i da pucate naslepo, ne izlažući se opasnosti.

Pošto rat nije rat bez tenkova, autori su na ponekim mapama omogućili i upravljanje ovim ratnim mašinama. Svaki tenk nudi četiri uloge: vozača, komandira, tobdžiju i mitraljesca. Rukovanje tenkom nije nimalo lako jer svaki član posade mora odlično da se snalazi da bi ovo vozilo predstavljalo prednost i nadmoć, a ne samo gomilu beskorisnog čelika. Dostupno je i više vrsta municije – jedna je namenjena uništavanju drugih oklopnih vozila, druga služi za desetkovanje pešadije, treća pravi dimnu zavesu...

Upoznali ste se sa igrom, osećate se udobno, završili ste obe kampanje za svega nekoliko sati – šta dalje? Internet, naravno. Očekuje vas desetak izuzetno detaljnih mapa smeštenih u sumorni, razoreni Staljingrad. Zaklona i mesta za skrivanje ima u izobilju, te će vas i najkraći trenutak neopreznosti koštati glave. Mogućnosti ima bezbroj. Stoga timska igra i dogovaranje uvek pobeđuju sebično grabljenje ubistava. Na jedan server staje najviše 64 igrača. Postoji više skupina pravila za igranje, ali ona su podložna promenama, te ih vlasnici servera oblikuju po volji. Većina modova zasniva se na zauzimanju i čuvanju strateških ciljeva, premda postoji i nekoliko varijacija na temu klasičnog Team Deathmatcha.

Klasni sistem dolazi do izražaja tek u multiplayeru. Kriterijum za podelu je oružje koje se koristi, a klase su dobro uravnotežene – oni sa većim dometom i preciznošću manje su pokretljive i obratno. Jedina klasa koja ima dodatne sposobnosti je komandir. Kada se dokopa radio-veze, on može da poruči vazdušnu izvidnicu, pojačanje ili nekoliko vrsta artiljerijskog napada. U idealnim uslovima, komandir će istovremeno davati smernice ostalim igračima, pomažući im da se usklade.

Igranjem na tzv. ranked serverima dobijaćete iskustvene poene za klase i oružje. Napredovanjem kroz ovaj sistem dobijaćete razne beneficije: unapređivanjem klase poboljšavaće vam se atributi kao što su kondicija, brzina i količina municije sa kojom započinjete partiju. Otključavaćete i novu opremu. Unapređivanje oružja, pak, donosi dodatke kao što su bajoneti, te poboljšanu brzinu punjenja, kontrolu trzaja, jačinu udaranja kundakom i slično.

Pored mehanike, jedan od jačih aduta igre je atmosfera. Šta je čini tako sjajnom? Delom je za to zaslužna vizuelna komponenta, delom zvučna, a delom i činjenica da ovog puta niste centralna ličnost u priči. Svi su jednaki, svi su prašinari ogrezli u krvi. Niko nije Vasilij Zajcev, koliko god vešt bio. Nezaboravan je osećaj koji pruža jurišanje ka protivničkoj poziciji sa trideset ljudi kojima ni imena ne znate. Grafički prikaz neće se svima dopasti jer su detalji podređeni specijalnim efektima, a konfiguracija potrebna da se igra iskusi u punom sjaju mnogima je nedostupna. Dizajn zvuka je bez premca – od izbezumljenih povika saboraca, preko pucnjave, do eksplozija koje zatupljuju čula i pompeznih orkestracija koje savršeno prate dešavanja na bojištu.

Najveći problem igre predstavljaju brojni bagovi. Zamrzavanje ili izbacivanje na desktop tokom igranja izuzetno su retki, ali poskakivanje i štucanje nisu. Takođe, raspodela iskustva još ne funkcioniše onako kako je zamišljena. Ponekad ćete po završetku partije dobijati znatno više iskustvenih poena nego što ste zaslužili, dok će vam ponekad biti zakinuti u potpunosti. Srećom, autori vredno rade na ispravljanju ovih propusta.

Pavle ĐORĐEVIĆ