Pre tri godine prvi Two Worlds Reality Pumpa bio je očajnički pokušaj poljskih anonimusa da zarade na tada dominantnom Oblivionu, koji je tretiran kao osmo svetsko čudo. Nakon prvih mačića koje su bacili u vodu, rešeni da ne odustanu od svoje fanatične ljubavi prema fantasy žanru, „pumpadžije” su ovih dana osvanule s nastavkom. Donekle su popravili gorak utisak koji su ostavili ranije i kreirali igru koja će biti mixed bag emocija za ljubitelje žanra koji su se nedavno razočarali u Gothic 4.

Priča se nastavlja pet godina nakon kraja prvog dela i ponovo vas stavlja u ulogu bezimenog heroja koji se budi u zarobljeništvu zlog lorda Gandohara, zajedno sa svojom sestrom bliznakinjom Kirom. Plan mračnih sila koje su se ponovo nadvile nad svet Antalura jeste da iz Kire izvuku i eksploatišu drevne magije njihovih potomaka. Kako se čini, u tome će i uspeti, i to u trenutku kada njen iscrpljeni brat nije u mogućnosti da joj pomogne. U igru ulaze unlikely saveznici u vidu (ranije) omraženih orkova koji će spasti našeg junošu, na brzinu ga upoznati sa novonastalom situacijom i snabdeti ga nečim što je više od početnih dronjaka pre nego šta ga isprate na put pravedničkog gneva i pokušaja spasavanja nesrećne sestrice...

Najveći i najuočljiviji problemi Two Worldsa 2 jesu nedovoljno iskorišćena otvorenost i ogromnost jalovog sveta, što često podrazumeva dugo i zamorno trčkaranje/jahanje dok ne naletite na neko naselje, pećinu ili drugu lokaciju koja je bitna za određeni quest. Isto tako, po gotovo svim ostalim aspektima gameplaya TW 2 je prilično polupana i nebaždarena igra, ali te svoje nedostatke ignoriše tako šarmantno lakonski da vam ne preostaje ništa drugo nego da se divite odlukama autora kojih bi se stideli i neki daleko manje profilisani naslovi. Spisak je zaista poduži, ali navedimo samo neke od Wait, what? momenata: „inventarski” ekrani dizajnirani su za ekstremno kratkovide korisnike, sa ogromnim ikonama i opremanjem direktno u inventaru, što dodatno ometa sveopštu preglednost; karakteristike naoružanja i oklopa date su samo vizuelno kroz sistem ikonica za koje u startu treba da znate šta koja znači; dodeljivanje oružja i delova opreme slot baru pati od standardno malog broja dostupnih „otvora” (svega deset) u koje se ravnopravno trpaju prečice za oružje, napitke, teleporter-kamen, specijalne veštine za napad/odbranu i drugo. Mapa i dnevnik questova prisutni su kao fizički predmeti u inventaru i nepotrebno zauzimaju mesto. Potpuno je kretenski urađeno jahanje konja, koga ćete stalno morati da „turirate” desnim dugmetom miša jer će se u suprotnom mrcina jednostavno zaustaviti (uz odsustvo mogućnosti da napadate dok ste na njemu), a tu su i njegovo problematično spawnovanje i opcija za dozivanje.

Posebna priča je kriptični magijski sistem, koji se bazira na slaganju kartica za određenu vrstu elementarne štete (vatra, led, vazduh, zemlja, smrt) i daljem kombinovanju sa šest dostupnih sekundarnih atributa, što iziskuje mnogo eksperimentisanja i petljanja kako biste „provalili” i optimalno koristili sve magije i njihove međuvarijante. Jednom kada vam svi ovi problemi postanu second nature, oni prestaju u velikoj meri da ometaju igranje, ali i dalje ostaje čudna odluka da vam učenje i savladavanje sistema po kom igra funkcioniše predstavlja praktično jedan od najtežih questova na početku igranja.

Naravno, nije baš sve tako crno. Sistem levelovanja je kompleksan ali i intuitivan i donosi dve vrste poena za investiranje nakon svakog level upa (za četiri primarne karakteristike i šest različitih specijalizacija koje omogućavaju razvijanje lika u bilo kojoj međukombinaciji, bez ograničenja). Dotične poene osvajate i prilikom čestih (i uspešno odrađenih) sporednih aktivnosti kao što su džeparenje, obijanje brava, ubijanje određenog broja neprijatelja, dobrom reputacijom u mestima ili sa mnogobrojnim gildama, ali i pukim istraživanjem i aktiviranjem mnogobrojnih portala. Posebno treba pohvaliti odlično odrađene mini-igre prilikom pojedinih „zahvata” (pomenute sitnokriminalne aktivnosti, ali i sviranje gitare u rudimentarnom Guitar Hero stilu(!)), koje zahtevaju maksimalnu koncentraciju i dobru koordinaciju pokreta.

S vizuelne strane, Two Worlds 2 spada u onu retku grupu igara čija grafika i valja i ne valja. Iz daljine i u pokretu to sve deluje lepo, glatko i koloritno, sa napucanim HDR blještanjem i intenzivnim zamućenjima. Iz blizine je, međutim, jasno da celu stvar pokreće još jedan dobro zamaskiran nižebudžetni engine. Kvalitet tekstura ne ostavlja vas bez daha, likovi su siromašno modelovani i većina njih ima čudne izraze lica, dok se po svetu prečesto ponavljaju isti ili vrlo slični patterni kuća, kamenja, enterijera i drugih elemenata scene. Poseban osvrt zaslužuje nekvalitetna animacija kretanja i drugih manevara svih likova – često će vas živcirati neprecizno pozicioniranje, okretanje, zaglupljivanje ili slične akrobacije vašeg junaka u trenucima kada želite da se optimalno postavite u gard ili neki drugi položaj tokom borbi (sve ovo treba pomnožiti sa tri kada zajašete konja, koji se ponaša kao šleper sa dve prikolice kada treba da ga okrenete u neku stranu).

Kada se sve sabere i oduzme, TW2 podseća na osobu koja je fizički izrazito ružna, ali koja ne dozvoljava da joj to upropasti dan i čiji radijantni personality izbija iz nje sa naročitim žarom. Ovo znači da se, i pored svih navedenih problema, TW2 sporo ali sigurno uvlači pod kožu i iznenađujuće postaje sve bolji. Čini se da su autori ovog puta uzeli svoje slavne uzore samo kao polazne tačke, nakon čega su bez ikakvih kompleksa nastavili da furaju svoj fazon, ne obazirući se na to šta će ko reći. To je sasvim dovoljna preporuka, naročito u predstojećem sušnom periodu koji nas očekuje do nastavka Witchera.

Aleksandar DINIĆ