Ah, Gothic... Zašto sve što je dobro po pravilu mora da doživi užasnu sudbinu? Sjajan prvenac, još bolji nastavak i debakl sa trećim delom rezultat su saradnje nemačkih kolega okupljenih pod skute Piranha Bytesa i JoWooda. Nakon gadnog razvoda, počelo je utrkivanje oko toga ko će što bolje iskoristiti ogroman potencijal pomalo baksuzne franšize i pred fanove originala izbaciti što dostojniji (kvazi)nastavak. Piranice su nam pre godinu dana podarile sasvim solidan Risen, dok je konačno pred nama i Arcania, drugi nesuđeni naslednik trona, koji za JoWood potpisuje Spellbound. Odmah ćemo reći da ni jedna ni druga igra nisu ispunile velika očekivanja, ali i to da je Risen na kraju ipak ispao bolji „čuvar vatre” od svog suparnika koji nosi i oficijelnu četvorku u svom podnaslovu.

Robar III, kralj Mirtane i lik kog ste vodili u prethodna tri Gothica, nakon pune decenije prosperitetne vladavine polako je počeo da gubi razum i dodir sa realnošću, otpočinjajući ratove sa baronijama širom kraljevstva. Fešir je bilo ribarsko ostrvce na kom ste u ulozi novog, neimenovag vagabunda (i nesuđenog mladoženje) krali bogu dane maštajući o dalekim predelima i velikim avanturama. Očekivano, vetrovi rata ubrzo će odvesti našeg nevoljnog junaka na dugačak put prepun opasnosti, pod instrukcijama starog lisca Dijega i dobro poznate ekipe iz prethodnih delova koji u vama vide priliku da zaustave svog starog i sada pomahnitalog prijatelja na tronu Mirtane.

Da povučemo efektnu paralelu opisujući šta to tačno ne valja u novom Gothicu. Recimo, igra u gotovo svim svojim aspektima podseća na Džeka Nikolsona iz finala „Leta iznad kukavičjeg gnezda”. To i dalje izgleda kao dobri, stari vrag, ali je iznutra mrtvo i usahlo, igra beživotno impotentna i oljuštena od svih onih „đavo u detaljima” sitnica koje su bile karakteristične za prethodnike. Zaboravite na spavanje radi obnove zdravlja ili ubrzavanja dnevnog ciklusa, oštrenje mačeva, mućkanje napitaka ili čitanje knjiga, koji su sada samo puka animaciona sekvenca za zaluđenike koji bi da se tamo nešto „imerzuju” u svet Arkanije; napredovanje po nivoima je maksimalno uprošćeno i ignoriše dobro poznato angažovanje učitelja i drugih znalaca... Hell, u meniju čak postoji i mogućnost da se sve ove, sada sporedne aktivnosti isključe ako ne želite da vas preterano smaraju tokom igranja(!). Neverovatno. Spravljanje napitaka ili kovanje naprednijeg oružja sada je maksimalno debilizovano i uprošćeno, i dovoljno je samo da memorišete željeni skrol, sakupite neophodne sastojke, pozovete crafting ekran tasterom ’C’ i voila... U hodu ćete praviti mačeve, napitke, magične skrolove i predmete, u potpunosti eliminišući mukotrpno izučavanje zanata i veština, što je uvek bilo zaštitni znak Gothic/Risen komboa.

Kastriranje Gothica 4 ovde se ne završava, jer su istom tretmanu podvrgnuti i drugi elementi gameplaya. Kao prvo, lokaliteti, iako često široki i prepuni karakterističnih landmarkova, zapravo su strogo ušančeni u manje ili veće deonice koje ne dozvoljavaju slobodno istraživanje jer ćete na svakom koraku nailaziti na nepremostive bedeme planinskih venaca ili kamenih prepreka. Opet, jedna od glavnih atrakcija dosadašnjih igara, potpuna sloboda kretanja koja je jednostavno terala na istraživanje, traženje prohodnih puteva i dosezanje tamo nečega dalekog na horizontu, sada su svedeni na više ili manje široke tunele koji vam jasno daju do znanja gde je dozvoljeno ići. U skladu s tim je i konstrukcija samih questova, jer vas njihovim rešavanjem igra progresivno i linearno vodi od jedne do druge celine na mapi, bez potrebe da se vraćate na stare lokacije (to jeste moguće, ali neće biti potrebno kada jednom ispucate sve sporedne teritorijalne zadatke). Sporednih misija ima sramno malo i listom se svode na manje ili više tupave kurirsko-deratizirajuće ture u kojima ćete više vremena provesti u dosadnom džogiranju nego u samom obavljanju poslova. Questovi koji odmotavaju glavnu priču su, s druge strane, relativno zanimljivi i raznovrsni, pa ceo koncept donekle ima i pozitivnu stranu jer su glavna priča i vaš involvement u svetu Arcanije daleko fokusiraniji i određeniji nego kod trojke, gde je preterana ogromnost i otvorenost sveta u velikoj meri gušila osećaj orijentacije u priči.

Sledeći stepenik na spirali koja sumanuto hrli nadole jeste borbeni sistem. Iako su dosadašnje Gothic igre standardno kuburile s tim, ovde su dotični problem i sve ostalo navedeno maksimalno uprošćeni zarad generične udobnosti koja od vas ne zahteva previše taktiziranja i truda. Besomučno mišokliktanje odrađuje većinu posla (naročito kada izučite skill koji omogućava napadanje u neprekidnom nizu), borbe sa više protivnika su olakšane (bez lockovanja i sa nanošenjem splash štete), a sporadični fancy pokreti (kao što su kombinovane borbene piruete ili jači udarci) tu su više kao ukras kojim bi se opravdala skala u koju investirate svoje experience poene (sramno „drvo” veština je, takođe, ispod svakog kriterijuma).

S tehničke strane, svet Arcanije je predivan i živopisan, a glavna atrakcija (na koju otpada i najveći deo finalne ocene) i dalje je realan način na koji su u jednu uverljivu celinu skockane livade, šume, planine, rečne i primorske oblasti i mnogobrojne, arhitektonski sjajno dizajnirane ljudske naseobine (gradovi, farme, napuštene kule, razne citadele i zamkovi i sl.). Kao i ranije, istraživanje ovako izdašnog gameworlda najveći je kvalitet igre (nažalost, u ovom slučaju i jedini), jer vas jednostavno vuče da idete dalje, otkrivate nešto novo ili jednostavno zastanete i divite se predivnom pejzažu koji se prostire pred vama. Šteta što gotovo sve ostalo nema veze sa starom, dobrom legendom zvanom Gothic.

Aleksandar DINIĆ