Autorima filmova o Hariju Poteru bila je potrebna skoro cela decenija da provale ono što su režiseri „Kill Billa” i dva poslednja „Matriksa” imali u glavi po defaultu. Lepo snimiš jedan malo duži film iz kog se ništa ne baca u montaži, secneš ga na dve polovine i opušteno svaku prodaješ zasebno. Ovo je značajno za nas iz tog razloga što je pred nama, takođe, i prvi deo sedmog dela Hari Poter sage, koja bi valjda trebalo da se u celosti upokoj... pardon, završi tamo negde na leto sledeće godine.

Igra relativno verno prati radnje poslednjeg filma. Zli lord Voldemor je u frenetičnoj potrazi za našim glavnim junakom kako bi njime što pre nahranio svoju zmijurinu kućnu ljubimicu, dok su Hari i drugari u dobrovoljnom egzilu na (ne još dugo) tajnoj lokaciji. Ubrzo će se čarobnjačka tinejdžerija, koja škrguće zubima, ispravlja krive Drine i besna je na ceo svet, naći na prvoj liniji vatre u borbi za goli život, nasuprot armijama Smrtoždera i Dementora poslatih da im zapečate sudbinu jednom za sva vremena.

Novi Harry Potter je grozno linearna igra u kojoj se prepliću skriptovane scene šunjanja, istraživanja i akcije, strogo usmerene i lišene potrebe za bilo kakvim dodatnim aktivnostima na nivoima. Glavna atrakcija i selling point igre trebalo bi da budu pomenute akcione deonice u kojima ćete, verovali ili ne, nekada slabašnog čarobnjačića Harija voditi u Gears of War stilu, zalegati iznad pogodnih terenskih zaklona i otvarati rafalnu „vatru” na mnogobrojne protivnike svojim čarobnim štapićem (bez sve šale). Suptilnost je prilično „suptilno” izbačena kroz prozor, pretvarajući igru većim delom u manje-više generičnu third person pucačinu. Ovo samo po sebi nije loše ili neočekivano, ali sama realizacija škripi više nego što bi to moglo da se toleriše. Sistem zumiranja ima nezgodnu naviku da momentano lockuje metu koja je na nišanu, što otežava slobodno pucanje i daleko potrebniji auto-target na glavu protivnika, sistem zaklona nije previše u prvom planu jer će se neprijateljski čarobnjaci nasumično Prebacivati svuda unaokolo (često vas zatičući na čistinama), a nazivi magija dodatno otežavaju njihovo biranje, naročito kod osoba koje ne mare mnogo za celu tu Hari Poter histeriju i ne razlikuju Stupefy od Wingardium Leviose.

Stvar u velikoj meri spasavaju grafički lepi i raznovrsni eksterijeri, kroz koje defiluju kvalitetno modelovani likovi, ali novi pravac u kome je Electronic Arts poveo franšizu svakako neće goditi svima. Zbog svega toga, možemo konstatovati da su avanture kockastog Lego Harija Potera i dalji najbolji transkript ovih filmova u svet video igara.

Aleksandar DINIĆ