Smađarskim timom NeoCore Games poslednji put sreli smo se pre skoro godinu dana kada smo igrali King Arthur (SK 1/2010). Podsećanja radi, glavni sastojci ovog ostvarenja bili su entuzijazam, ljubav i amaterske greške. No, autori su iz iskustva sa Arturom izvukli pouku i veoma brzo počeli da rade na novoj igri. Pre nekog vremena na tržište je lansiran Lionheart: King’s Crusade. Paradox Interactive, koji je izdao igru, toliko je bio zadovoljan uspehom na tržištu da je svega deset dana po izlasku potpisan ugovor o dugoročnoj saradnji. A šta kažu skeptični kritičari?

Radnja se odvija za vreme Trećeg krstaškog pohoda na čijem je čelu bio ambiciozni Ričard I Lavlje srce. Scenario se donekle oslanja na istorijske podatke, ali ih prilagođava potrebama igre. Priča je podeljena na dve kampanje sastavljene od po petnaestak misija. Jedna prati Ričardovo nemilosrdno osvajanje Svete zemlje, dok se druga bavi Saladinovim proterivanjem krstaša iz nje. Preporučljivo je prvo odigrati krstašku pa tek onda saracensku kampanju, kako zbog kontinuiteta priče tako i zbog težine koja progresivno raste. Kada izgustirate kampanje, ostaje vam šest standardnih skirmish mapa sa podesivim parametrima.

Nakon animirane uvodne sekvence, prvo sa čim ćete se susresti jeste mapa spornog područja. Već na prvi pogled uviđa se da su autori rešili da se ovog puta koncentrišu na bitke. Izbačen je rudimentarni geopolitički model, izbačene su avanture, te sada „pogled na svet” služi samo kao intermeco između osvajanja. Pored toga što pruža uvid u osvojene i neprijateljske teritorije, on služi i za kupovinu, opremanje i unapređivanje vojske. U početku je dostupno svega nekoliko osnovnih jedinica (strelci i pešadija), ali kako vreme odmiče na raspolaganju će biti sve više različitih ratnika.

Svaku jedinicu određuju sposobnosti za napad i odbranu, moral i izdržljivost. Pored ovih osnovnih atributa, odlikuje ih i nekoliko jedinstvenih osobina. Tako su elitni krstaši veoma brzi, ali loši u borbi sa kopljanicima, kao i na neprohodnom terenu. Svaka jedinica može da nauči neku od brojnih veština koje joj stoje na raspolaganju kada uznapreduje do određenog čina. Napredovanje daje i mogućnost unapređivanja osnovnih atributa.

Heroji su i dalje prisutni u ulozi vojskovođa praćenih četom odabranih ratnika. Oni napreduju brže od ostatka vojske, a njihove osobine utiču na celu armiju. Četama je u pauzama između bitaka moguće pripajati sveštenike koji podižu moral, iscelitelje i kapetane. Njihov broj je ograničen, a novi se ponekad pridružuju rezervama nakon izvojevanih pobeda. Stoga je pažljivo planiranje ovde od presudnog značaja.

Vojsku je moguće opremati oružjem, oklopima, te uljima i napicima koji nakratko poboljšavaju učinak u borbi. Shodno tome, herojima je moguće poveriti verske relikvije na čuvanje. Heroj sa sobom može da nosi samo jedan artefakt, koji pomaže vojsci na svojstven način. Relikvije je takođe moguće prodavati ili slati na poklon verskom autoritetu. Potonja opcija dodaje verske poene na posebnu skalu, a oni zauzvrat pojačavaju dejstvo svetog predmeta koji se koristi. Sva dodatna oprema dobija se kao nagrada za pobedu na bojištu. Kada se samo pogleda koliko je novca i truda moguće uložiti u treniranje i opremanje svojih podanika, lako se dolazi do zaključka da je preživljavanje svake zasebne čete nužnost. Stoga je često isplativije ponoviti odlučujuću bitku nego nositi se sa gubitkom marljivo treniranih trupa.

Poslednja opcija koja je dostupna van bitke su tzv. politička unapređenja. Ona su veoma raznovrsna, te variraju od unapređenja koja se tiču cele vojske ili određenih rodova, preko novih jedinica i heroja, do smanjenja troškova obuke. Krstaši mogu birati između unapređenja koja nudi jedna od četiri frakcije koje pomno prate (i finansiraju) napredovanje ofanzive – francuske kraljevine, Svetog rimskog carstva, vitezova Templara i Vatikana. Poeni koji se ulažu u ova unapređenja stiču se favorizovanjem određenje frakcije, biranjem njihovog taktičkog plana za narednu bitku i izvršavanjem posebnih zadataka u okviru misija. No, kako stajanje na stranu jedne grupe izaziva animozitet druge, veoma je važno unapred odlučiti čiji će darovi više pogodovati vašem stilu igranja.

Kod Saracena situacija je malo drugačija. Pošto su, za razliku od zapadnjaka, ujedinjeni u nameri da proteraju okupatore, ne postoje grupacije između kojih treba birati. Unapređenja koja stoje na raspolaganju bliskoistočnim vojskovođama podeljena su na tri grupe: prva se tiče heroja, druga vojske, a treću čine opšta poboljšanja. Kupovina se obavlja ulaganjem novca i specijalnih poena koji se dobijaju nakon svake bitke.

Ekipa iz Neocorea je ovog puta odlučila (ispravno, ako se mi pitamo) da bitke treba da budu osovina igre. One se odvijaju u realnom vremenu poput onih u serijalu Total War. Osim slanja vojske na juriš, igrač može da utiče i na faktore kao što su ponašanje vojske i formacije. Standardno grupisanje vojske pomoću tastera ’Ctrl’ ne funkcioniše baš najbolje i čini se da jedna četa ne može biti zavedena u dve različite grupacije, što ponekad stvara probleme na bojištu. Prisustvo ratnih mašina kao što su katapulti i kule znatno obogaćuje iskustvo. Generalno, bitke su mnogo udobnije i tečnije nego u prethodnoj igri, što je za pohvalu.

Kako igru pokreće isti endžin kao i Kralja Artura, ova dva naslova umnogome slično izgledaju. Ipak, mora se priznati to da je Lionheart znatno ispoliraniji, te da svakako izgleda lepše. Muzika je tematska, ali nenametljiva.

Kada se podvuče crta, Lionheart: King’s Crusade je odlična igra. Neocore Games je napredovao u svakom pogledu i podario nam proizvod vredan hvale. Najveće zamerke upućujemo tehničkim detaljima, aljkavosti u pojedinim situacijama, te malom broju scenarija koji će vam veoma kratko držati pažnju po prelasku igre. No, poznajući ovaj razvojni tim, očekujemo da će sve ovo biti rešeno s nekoliko zakrpa i DLC paketa.

Pavle ĐORĐEVIĆ