Tužnu situaciju koja vlada na polju upravljačkih simulacija poslednjih godinu-dve dana, ambicioznim projektom City Life pokušala je da promeni francuska softverska kuća Monte Cristo Games. Pregršt hvalospeva koji su sa svih strana stizali dok je igra još uvek bila u ranoj fazi razvoja uslovilo je da se oko ovog naslova podigne prilična medijska prašina. Između ostalog, to je doprinelo da ona postane objekat čežnje mnogih ljubitelja mikromenadžerskih ostvarenja, pogotovu onih željnih novotarija i „sveže krvi” u naizgled mrtvom žanru.

City Life bi se, na prvi pogled, mogao okarakterisati kao još jedan klon čuvenog Sim City 4. Cilj igrača je da preuzme sve konce izgradnje i upravljanja virtuelnim gradom u svoje ruke (na raspolaganju je gomila opcija koja dozvoljava pristup podešavanjima „u sitna crevca” ) i pokuša da njegovim habitantima omogući što lagodniji život, pri tom ubirući hrpu novca. Za razliku od sličnih igara u žanru, u City Life radnja nije istorijski distancirana, već je postavljena u sadašnjost, što izgradnju gradskih četvrti i organizaciju života donekle čini pristupačnijim i realističnijim iskustvom. Od svojih slavnih uzora igra je u potpunosti preuzela sistem izvođenja, počevši od klasičnog (osnovnog) izometrijskog pogleda na akciju, pa sve do pojednostavljenog mehanizma za postavljanje/rušenje objekata na mapi (sve se obavlja mišem u samo dva-tri poteza). Ipak, City Life donosi i nekoliko simpatičnih novina koje ga čine jedinstvenim u žanru.

Igra sadrži svega dva različita režima, kampanjski i slobodni, i zbog toga ne ostavlja puno prostora za eksperimentisanje (dobro, tu je i ugrađeni editor mapa). Na raspolaganju je ukupno 22 nivoa (podeljena su na pet različitih oblasti) u kojima je cilj uspešno ispunjavati široku lepezu urbanističko-socijalnih zadataka kako bi se napredovalo dalje. Takođe, postoji više od 250 građevina tako da će svačije arhitektonske želje na kraju biti zadovoljene.

Glavna novina koju City Life donosi jeste postojanje šest različitih tipova građana koji svojim unikatnim osobinama i potrebama prilično usložnjavaju proces planiranja i izgradnje funkcionalne zajednice. Pomalo je čudan način na koji su autori dodelili imena klasama, s obzirom na to da se ona prilično teško pamte i, što je još bitnije, poistovećuju s onim u realnom životu (Elites, Suits, Radical Chics, Blue Collars, Fringes i Have Nots). Bilo kako bilo, veoma je važno voditi računa o njihovoj međusobnoj netrpeljivosti – izgradnju rezidencijalnih kvartova (tu mislimo i na markete, kafiće...) treba planirati tako da ne dođe do eventualnih sukoba i nereda, inače ćete morati da reagujete policijom i zapretite „pravnom” državom. Iako klase između sebe imaju određene razmirice koje im život u neposrednom komšiluku čine nemogućom misijom, one su primorane na kohabitaciju kada je u pitanju obavljanje poslova od opšteg dobra. Tako, recimo, gradska čistoća neće moći da funkcioniše ukoliko radnike ne čine ljudi iz tri (unapred definisane) različite klase, a isto je i sa drugim objektima od vitalne važnosti za funkcionisanje komune (bolnica, policija...). Postizanje balansa ključ je uspeha u igri.

Jedna od najvećih mana igre jeste nepostojanje tutorijala, to jest režima igranja koji će audio-vizuelno prijemčivim putem pružiti osnovne informacije o zakonitostima koje važe unutar City Life univerzuma. Umesto toga, izrađeno je poluanimirano tekstualno uputstvo (neka vrsta elektronske slikovnice) koje igračima izdaleka nagoveštava na šta bi trebalo da obrate pažnju. Ruku na srce, tokom igranja, parkiranjem pokazivača iznad komandnih ikonica, bićete u prilici da pročitate bateriju opširnih tekstualnih uputstava koja do najsitnijih detalja razjašnjavaju šta je čemu namenjeno. Međutim, kako je u pitanju „suvi” tekst, mnogi igrači će se prilično namučiti dok ne pohvataju sve konce i prokljuve zbog čega je redosled načinjenih akcija doveo do potpunog gubitka finansija odnosno do opšteg nezadovoljstva širom gradskih četvrti. Pored toga, ne možemo da se otmemo utisku da je igra previše zahtevna te da od igrača traži maksimalnu posvećenost. Već na početnim nivoima potrebno je utrošiti neuobičajeno puno vremena i truda kako bi se ispunili osnovni zadaci i time prokrčio put ka narednim misijama.

Iako je tokom prethodnog perioda autorski tim tvrdio da će City Life s grafičkog aspekta biti jedna od najupečatljivijih igara žanra, ne možemo zaključiti da ekran baš „cveta” od zaslepljujuće lepote. Grafika jeste dopadljiva, čak je natprosečna i dozvoljava detaljan uvid u odvijanje akcije na ekranu, ali nam se čini da je to moglo i bolje. Pokretački engine je odlično optimizovan (ni uključivanjem maksimalnog nivoa detaljnosti ne oseća se nikakvo usporenje), a dozvoljava mahinacije sa prikazom najrazličitijeg spektra – slobodno zumiranje i rotiranje je samo ono osnovno. Kao unikatna sposobnost uključena je opcija za „spuštanje” pogleda na nivo ulica, kada se sasvim slobodno možete prošetati komšilukom, sretati se s ljudima i na neposredan način „upijati” gradski život – baš kao što to njegovi virtuelni stanovnici rade.

Na zvučnu komponentu ne treba trošiti previše prostora. Muzičke numere su uobičajene za ovaj tip igara, sladunjave su i vrlo brzo dosade, dok je broj zvučnih efekata sveden taman na onu meru da vam ne nedostaje. Sasvim prosečno!

City Life je do sada najveći i najozbiljniji projekat francuske softverske kuće Monte Cristo Games. To se vidi na svakom koraku. Ipak, priličan broj nedorečenosti, odsustvo kvalitetnog tutorijala i izuzetna težina učiniće da igra ne prođe toliko dobro na tržištu kao što su se njeni autori nadali. Ukoliko raspolažete neograničenom količnom slobodnog vremena, a spremni ste da ga utrošite na otkrivanje zakonitosti i pravila koja važe u City Life, sigurni smo da će vam se igra svideti i doneti mnogo časova kvalitetne zabave. S druge strane, ako očekujete da se očas posla „prošetate” kroz ponuđene misije i mahom uživate u vrlo dobrim grafičkim rešenjima, izvesno je da vam sledi kratkotrajna igračka sesija i veoma brzo odustajanje od daljeg igranja.

Vladimir PISODOROV