Eto šta je sudbina... Momci iz Ritual Entertainmenta su svojevremeno na tržište izbacili svoju silno „ishajpovanu” pucačinu SiN, potpuno ubeđeni da su napravili hit. Onda se niotkuda pojavio Valveov Half-Life, promenio pravila igre i ostavio SiN da skuplja mrvice. SiN je s vremenom u određenim krugovima stekao kultni status, ali su snovi autora o zlatnoj koki, u rangu jednog Quakea, u startu bili zgnječeni. Osam godina kasnije, SiN franšiza doživljava preporod u eksperimentalnom, epizodnom formatu. Ironija leži u tome što su je napravili u Valveovom Source engineu i distribuirali kroz Valveov Steam. Ako ih ne možeš pobediti, barem im se pridruži.

Koncept igranja „na kašičicu” pominjan je i ranije, ali je tek sada tehnologija iole dostigla ambicije. Emergence, kao prvi od devet planiranih nastavaka u SiN univerzumu, ima nezavidnu ulogu zamorčeta u eksperimentu koji sigurno sa zanimanjem prate mnogi developeri. Na svakih nekoliko meseci Ritual bi trebalo da izbaci novu epizodu u trajanju od četiri do šest sati. Ukoliko se ceo proces pokaže isplativim, možda ćemo u skoroj budućnosti sve više igara prelaziti u ritmu španskih serija. Sudeći prema ovom debiju, uspeh opet nije osiguran: Emergence definitivno sadrži preporučenu kvotu žestoke akcije, ali je opšti utisak toliko „retro” (cirka 1998) da se čini kao da su dizajnere tek skoro otkravili iz hibernacije. Problem nije u tome što su ignorisali sav napredak u naraciji, atmosferi i sveopštoj sinematičnosti ostvaren kod igara tokom protekle decenije, nego što se to izgleda desilo potpuno slučajno. Momci, jednostavno, kao da ne znaju za bolje.

Prva stvar koja će vas dočekati po ulasku u igru jesu pozamašni poligonalni atributi Eleksis Sinkler, glavne „negativke” koja je ispunjavala ekran i u originalu. Igrač reprizira ulogu pukovnika Džona Blejda, tamnopute face u redovima Friport policije. Imobilisani na operacionom stolu, posmatraćete dok Eleksis i njen pajtaš prolaze kroz dvominutnu ekspoziciju, koja će biti taman dovoljna da iznese priču do kraja epizode, istovremeno ostavljajući rezervu neodgovorenih pitanja da vas drži do sledećeg dela. Ukratko, ubrizgana vam je misteriozna supstanca u vrat pa ćete ostatak igre provesti nastojeći da otkrijete šta su vam to uradili, a samim tim i šta Eleksis ovog puta smera. Svako ko je igrao prvi SiN znaće da to opet ima neke veze sa mutagenom.

Kada Blejd ustane sa operacionog stola, dočekaće vas iznenađujuće ružna i kockasta scenografija, dva epiteta koja će se provlačiti kroz celo iskustvo. Zar je ovo Source? Ako sećanje ne vara, Half-Life 2 je ipak odlično izgledao, a tehnologija ne zastareva baš toliko brzo. Dublja analiza otkriva male ali krucijalne razlike u umetničkom pristupu dizajnera nivoa. HL2 je išao na realizam i pažljivo uklopljen kolorit, uz majstorski odrađene detalje. Emergence izgleda više kao strip, sa jarkim bojama i okolišom očišćenim od suvišnih rekvizita. Stripski senzibilitet koji Emergence „fura” očigledno ne leži posebno dobro Source engineu. Da ne bude zabune, grafika je svejedno veoma prijatna (posebno vaš partner sa kikicama, Džesika), ali opšta atmosfera podseća na neka druga vremena, kad je dizajn nivoa bio utilitaran i podređen akciji. Tek sporadično će vas okolina inspirisati da zastanete i upijate atmosferu; kvalitet izrade je u svim ostalim slučajevima nekako jednokratan.

Osećaj tokom napucavanja je izvanredan. Mada ga je teško opisati rečima, programeri su, prosto rečeno, „uboli” ritam kretanja, strejfovanja i paljbe taman kako treba. Jedino su kod granata ispustili loptu. One ne eksplodiraju čak ni pri kontaktu s telom protivnika; njihova preterana skakutavost ih stoga čini praktično beskorisnim. Prva polovina epizode krcata je žuto-narandžastim čuvarima čija je životna uloga da istrče pred vaš nišan i popiju metak u čelo. AI protivnika je jednostavan i njihov nagon za samoodržanjem ne seže dalje od sporadičnog trčkaranja u stranu. Imaju odličan sluh, što čak remeti tok akcije: nije redak slučaj da se na ulazu u neki hangar obračunate s jednim od njih, da biste potom uredno udelili headshotove još desetorici, pošto će jedan za drugim dotrčati na vrata da vide o čemu se radi. Kada se zaobiđe hrpa tela, hangar zvrji prazan.

Raznovrsnost nije jača strana Emergencea. Pušaka, na primer, ima samo tri. Posle osnovnih čuvara, satima nećete naići na nove protivnike. Mutanti, koji stupaju na scenu tek mnogo kasnije, ne ističu se posebno ni pojavom ni ponašanjem. Otprilike dva sata pred finale pojaviće se nova vrsta vojnika koji su daleko izdržljiviji i opasniji od svega što ste do tog trenutka sreli. Ovaj nagli skok u težini je šokantan. Mada u pozadini sve vreme kucka modifikator težine koji varira izazov u zavisnosti od vašeg učinka, tek ćete pojavom ove mrcine uvideti da se to uopšte dešava. Od jednog do drugog umiranja (a biće ih puno), ponekad se volšebno promeni sastav protivnika da vam olakša život. Mnogo je gora obrnuta situacija: ako igra zaključi da vam dobro ide, primetićete da se broj teškaša penje do skoro nepodnošljivih granica. Izazov na kraju osciluje između prelakog i paklenog, nikako ne uspevajući da nađe sredinu.

Nije da igra nema dobrih strana. Umereni humor je opšteprisutan. Susret sa mini-bossom na polovini epizode prilično je impresivan. Finalna odiseja od lobija do samog vrha Sintek nebodera najzabavniji je primer level-dizajna. Skoro svaki objekat je interaktivan (mada famozna HL2 fizika retko kada promoli glavu), a prenosivi kanisteri sa healthom uvode sitan momenat taktiziranja. Posle svega, Emergence vas ipak vrlo lako može ostaviti ravnodušnim. Ne bismo da slutimo, ali čini se da će Valveovci opet imati razloga da se poslednji smeju – njihovo sopstveno epizodno zamorče Episode One (aka Aftermath) biće uveliko dostupno dok ovo čitate.

Đorđe NAGULOV