Sva sreća što je Žil Vern za života napisao, pored gomile kratkih priča, drama, eseja i zbirki poezije, čak pedeset četiri romana, poznatih pod jedinstvenim antologijskim imenom „Voyages Extraordinaires” („Izuzetna putovanja”). Da nije tako, francuski Kheops Studio i ukrajinski Frogwares mogli bi ’ladno da stave katanac na vrata.

Šalu na stranu, činjenica je da se u poslednje dve-tri godine pomenute firme prosto utrkuju koja će napraviti bolju i maštovitiju kompjutersku adaptaciju nekog od čuvenih dela ovog pisca, vodeći se, što je krajnje simptomatično, doslovno istom logikom baziranom na slobodnoj interpretaciji Vernove proze, koja često podrazumeva drastična prekrajanja originala u cilju njegove transformacije u „igrivi materijal”. I dok s nestrpljenjem očekujemo Frogwaresov Put oko sveta za 80 dana, Kheopsovci su nas iznenadili prevremenim objavljivanjem svoje verzije sada već odavno prevaziđenog, ali i dalje šarmantnog i tragikomičnog romana „Put na Mesec” koji je u originalnom izdanju objavljen u dva toma: „Od Zemlje do Meseca” („De la Terre a la Lune”, 1865) i „Oko Meseca” („Autour de la Lune”, 1870). U njemu su, kao što je poznato, opisane svemirske avanture trojice prijatelja, inženjera Barbikejna, predsednika streljačkog kluba i začetnika ideje o letu na Mesec, kapetana Nikola, oficira koji je izrazio sumnju u mogućnost takvog poduhvata, i Mišela Adrana, svetskog putnika i šarlatana koji je iz čiste znatiželje poželeo da se uputi nekuda gde do tada nije bio. Priča o njihovom putovanju u kapsuli koju je ispalio džinovski top deluje banalno, ali, ako se zna da je roman napisan stotinjak godina pre Armstronga, sa opisima koji kao da su istrgnuti iz redovnih izveštaja agencije NASA, čovek počinje da se pita u čemu je bila tajna Vernovog vizionarstva i šta bi, da je kojim slučajem živ, danas izlazilo iz njegovog... laptopa.

Kako, međutim, jedan kamerni roman, čija se celokupna radnja, izuzev prvih nekoliko poglavlja, događa u skučenom prostoru površine nekoliko kvadratnih metara, pretvoriti u kompjutersku igru koja ima smisla? Jednostavno – ubiti dvojicu od trojice junaka, a preostalog spustiti direktno na Mesečevu površinu. Hrabar potez, nema šta, ali je upravo takva vrsta idejnog radikalizma za kratko vreme omogućila Kheopsovcima da od totalno anonimne firme, nastale iz krhotina Crya, postanu respektabilni faktor u svetu avantura.

Voyage je duhovni naslednik igre Return to Mysterious Island (SK 1/2005) koja je posle više godina letargije i odsustva bilo kakvih inovacija u žanru donela čitav niz svežih konceptualnih rešenja u cilju eliminacije linearnosti, stare boljke od koje pate skoro sve avanture. Ponovo se, dakle, radi o krajnje proizvoljnoj adaptaciji Vernovog romana koja zadržava njegove osnovne postulate, ali koja istovremeno ne preza od toga da radnju skrene u neočekivanom pravcu i da je obogati elementima proze drugog velikana ranog SF-a, Herberta Džordža Velsa. U centru pažnje je lik Mišela Ardana koji, nakon buđenja iz nesvesti kao posledice lansiranja projektila, zatiče svoje saputnike u beživotnom stanju. Kratka rekonstrukcija događaja, koja zapravo predstavlja igrivi prolog, otkriva strašnu istinu: shvativši da su načinili grešku u proračunu količine raspoloživog kiseonika, koja neće biti dovoljna za preživljavanje sve trojice, Barbikejn i Nikol odlučuju da izvrše samoubistvo i da na taj način Ardanu pruže šansu da završi ono što su zajednički počeli. Očajan zbog situacije u kojoj se našao, Ardan uspeva da usmeri kapsulu u pravcu Meseca i da bez ozbiljnijih posledica sleti na njegovu površinu.

A tamo – Seleniti! Bliski susret treće vrste s rasom koju je Vels opisao u romanu „Prvi čovek na Mesecu”, koja živi u simbiozi s biljkama i govori jezikom koji po zemaljskim merilima podseća na muziku, sagledan je kroz prizmu Ardanovih napora da prikupi što više dokaza o postojanju naših svemirskih suseda i da osposobi kapsulu za povratak na plavu planetu. Da bi u tome uspeo, on sebi postavlja cilj da nauči selenitski jezik i pismo, kako bi što efikasnije mogao da komunicira sa svojim domaćinima.

Tu otprilike počinje avantura, nelinearna, teža i strukturno složenija od Povratka na tajanstveno ostrvo, koja ponovo svedoči o talentu tima koji se drznuo da tranžira Verna, tako pažljivo i znalački da mu na tome ne bi zamerio ni sam pisac. Voyage je konglomerat nekoliko tipova avantura u kojem je sve podređeno slobodi rezonovanja i rešavanju problema na više načina kad god je to moguće, a da se pri tome ne ugrozi konzistentnost priče. Sem pomenutog prologa, koji silom prilika ima zacrtani tok, avantura se grana na nekoliko tokova radnje, dozvoljavajući igraču da slobodno luta selenitskom prestonicom i prikuplja ono što mu je potrebno za ponovno lansiranje kapsule. Naravno, osnovni preduslov za uspešnu komunikaciju sa vanzemaljcima jeste razumevanje njihovog opskurnog jezika, pa su neke od najtežih zagonetki u igri skopčane upravo sa procesom njegovog učenja odnosno razumevanja ideogramskog pisma. Revolucionarni inventar, koji je svoju premijeru imao u Mysterious Islandu, ovde ponovo doživljava svojih „pet minuta”, ali umesto kombinovanja hemijskih elemenata akcenat stavlja na ukrštanje raznolikih mesečevih biljnih vrsta, njihovo kalemljenje na zemaljsku floru i dobijanje mešavina čije konzumiranje može imati veoma zanimljive propratne efekte. Da bi sve delovalo maksimalno uverljivo, autori su poveli računa čak i o gravitaciji, pa su koraci koje Ardan pravi oko šest puta duži i viši od normalnih.

Ako se igri išta može zameriti, i to samo uslovno, jeste to što je izgrađena na grafičkom engineu koji pokazuje znake starenja i koji bi trebalo što pre inovirati u pravcu podrške za više rezolucije i bolju integraciju animacija unutar prilično statičnih scena.

Kraj Ardanovog Putovanja odlikuje se genijalnim obrtom koji (možda) sugeriše u kom pravcu će Kheopsovci dalje razvijati ovu sagu i kako će se u budućnosti odnositi prema delu slavnog pisca. Ako nastave ovim tempom i na ovako briljantan način, Žil Vern može da počiva u miru.

Slobodan MACEDONIĆ