Niko nije totalno nekoristan. Čak i najveći bedak u najgorem slučaju može da posluži kao loš primer. Ovom starom narodnom mudrošću valjalo bi započeti read.me fajl Advent Risinga, igre čijim se autorima krađa nije isplatila. Ovoj tri godine rađenoj igri jedna stvar nikako ne nedostaje: pompeznost. Kada u uvodnoj špici nekog naslova primetite stavku „Directed by”, ukomponovanu s jednim ili dva zvučna imena koja su sarađivala na scenariju, kada se intro film iz petnih žila suludim kadriranjem trudi da vas fascinira, budite sigurni da vas u jako malo slučajeva čeka iskustvo koje izaziva ravnodušnost. Igra koja vas baca u frku lavinom autoadvertajzinga ili vlada ili siše – zlatna sredina je jako retka.

Advent Rising, u nedostatku boljeg izraza, ne valja. Svaki funkcionalni element igre (sem jednog) ima neki bitan nedostatak koji izrazito štrči sagledan u kontekstu jake želje autora igre da vas njihov naslov obori s nogu. Priča na kojoj je, sudeći prema impresumu, radio i čuveni Orson Skot Kard (legendardni SF pisac) predstavlja surovi rip-off nekoliko popularnih naučnofantastičnih franšiza, od kojih je Halo pokraden na najbezobrazniji mogući način. Pozajmica Halo elemenata ne svodi se samo na globalni zaplet o vanzemaljskoj pretnji koja se natkrilila nad ubogo čovečanstvo i nekoliko prekopiranih nivoa (iz prvog i drugog nastavka igre): vizuelni stil protivnika, njihovog naoružanja i opreme ne ostavlja mesta sumnji o izvoru inspiracije koja je napojila tim iz Majesco Entertainmenta. Horde aliena, sličnih ali glupljih srodnika Covenant konglomerata rasa, sem izgleda poseduju istu neobjašnjivu mržnju prema ljudskoj rasi. Razlikuje ih veštačka inteligencija, koje u slučaju ove igre nema ni u tragovima. No, o tome malo kasnije.

Za one koji nisu čitali rubriku „Prvi utisci” pre nekoliko brojeva, Advent Rising je pucačina u trećem licu u kojoj preuzimate ulogu Gideona Vyatha, hot-shot pilota, koji se s verenicom i burazerom našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Na skoru invaziju Seekera, rase aliena specijalizovanih za uništavanje ljudi, naše junake upozorava rasa prijateljski nastrojenih vanzemaljaca koji ljude doživljavaju kao davno izgubljena božanstva za kojima tragaju eonima, špartajući galaksijom uzduž i popreko. Nažalost, flota tragača dolazi neposredno posle njih, počinje napad na orbitalnu stanicu, Gideon uzima oružje u ruke, rešen da izbavi verenicu i povređenog brata... Well, kliše do klišea, a dalji razvoj uz malo mašte možete da pretpostavite. Izgubljena ljubav, bežanje pred neumoljivim protivnikom, katarza, preokret... Nažalost, sem dugačkog uvoda koji postavlja pozornicu, dalji razvoj protagonista totalno je zapostavljen, što je neoprostivo za igru koja je na početku tako glasno obećala slasnu storiju.

Mehanički gledano, Advent Rising jeste najklasičnija moguća pucačina u trećem licu, sa dizajnom nivoa koji vrlo brzo počinje ozbiljno da smara: puškaranje sa galimatijasom oponenata redovno smenjuje vožnja brzim borbenim džipom koji previše podseća na Warthog iz Haloa. Gideon u borbi može da koristi dva tipa oružja istovremeno, što bi bilo interesantno da sistem nišanjenja i kontrole nije toliko neudoban: scroll taster miša služi za izbor cilja, ali to podrazumeva istovremeni padlock ka njemu! Divlja rotacija kamere ka cilju koji ste nesvesno selektovali jer niste znali da vam se nalazi iza leđa u stanju je da vam drastično zakomplikuje život na prvih nekoliko nivoa igre na kojima još uvek nemate parapsihološke moći (dobijate ih na četvrtom nivou i igra tada postaje prava boza).

Budući da je igra pre nekog vremena izdata u verziji za konzole, narednih nekoliko redova možda nema smisla ni pisati. Oh well, Advent Rising s grafičke strane predstavlja prilično ružan port nečega što bi se smatralo prosekom i na PlayStationu 2: isprane teksture čine da nivoi izgledaju bledo i nedovoljno detaljno. Izgled u dlaku podseća na Judge Dredd, naslov za koji smo još prošle godine ustvrdili da izgleda beznadežno zastarelo. Za nekoliko modernih shader efekata prisutnih u igri ne može se reći da vade stvar jer u poređenju s ostatkom grafike nekako deluju kao da ne pripadaju celoj stvari. Vodene površine, energetska polja rase Aurelijanaca (frendova) i efekat eksplozije energetskih lopti jesu svilene zakrpe kojima je krpljen engine od pocepane kučine. Interesantna (zapravo, apsurdna) stvar jeste dizajn vašeg junaka i ostalih ljudskih NPC-ova u igri: nesrazmera između dužine nogu i trupa čini da celu stvar počnete da doživljavate kao grotesku. Uopšte nam nije jasno šta je ovim pisac hteo da kaže.

Krajnji kontrast nikakvoj grafici jeste fantastična muzika: gotovo da nam je žao što je ovako impresivan muzički broj ispucan na ovakav treš od igre.

Miodrag KUZMANOVIĆ