Ohrabreni uspehom prvih igara iz serijala Earth, momci iz poljskog razvojnog tima Reality Pump su pre pet godina zavrnuli rukave, seli i svojski zagrejali stolice. Posle pet godina razvoja (i dva kompleta kancelarijskih stolica) eto nama nove RTS zanimacije pod imenom Earth 2160.

U prethodnoj igri, Earth 2150, bili smo svedoci kulminacije opšteg rata koji je prouzrokovao totalno uništenje planete Zemlje. To je nateralo nekoliko hiljada preživelih da potraže životni prostor negde drugde, te su se okrenuli kolonizaciji Marsa. Svaka od zaraćenih strana – Evroazijska dinastija (Eurasian Dynasty – ED), Lunarna korporacija (Lunar Corporation – LC) i Sjedinjene civilizovane države (United Civilised States – UCS) započela je proces teraformiranja Marsa i izgradnju civilizacije „iz pepela”, sama za sebe. Nepokolebani kolapsom matične planete za koji su direktno odgovorni, preživeli ne napuštaju principe ratovanja i sukobljene frakcije ne razmišljaju mnogo o miroljubivoj saradnji sve dok ne otkriju da nisu baš sasvim same. Sva ta gužva koju su ljudi izazvali na Marsu budi iz duboke hibernacije vanzemaljce koji nisu baš oduševljeni novim komšijama, te odlučuju da ih se reše. Da li će, u svetlu novih događaja, stari zemaljski neprijatelji nastaviti međusobno istrebljenje ili će udružiti snage protiv nove „napasti”, saznaćete uživo.

U ovom rasnom RTS-u svaka od četiri zaraćene strane ima svoju kampanju od po sedam misija. Na početku vam se nudi igranje samo kampanja Evroazijske dinastije i Lunarne korporacije, čijim prelaskom otključavate i preostale dve. Preporučljivo je da prvo odigrate ED kampanju jer sadrži neku vrstu tutorijala i služi za brže upoznavanje s mehanikom igre, što će vam, s obzirom na kompleksnost upravljačkog interfejsa, i te kako biti potrebno. Kampanja s vanzemaljcima je ostavljena za kraj, što je i razumljivo jer je prava poslastica, ali je isto tako i loše jer će samo oni najuporniji izdržati igranje dvadeset i jedne ne baš tako zanimljive, a ni kratke misije koje joj prethode. Sem četiri nabrojane kampanje, Earth 2160 nudi i skirmish na deset šarolikih mapa u četiri moda: Destroy Structures (rat do totalnog uništenja), Kill Enemy Hero (za pobedu je potrebno ubiti sve protivnikove agente/heroje), Cease-Fire Start (na početku partije je vremenski ograničeno primirje i onaj ko ga prekrši, gubi) i Uncle Sam (nema sakupljanja resursa, već oni sami „pristižu”; to ne važi za vanzemaljce koji resurse sakupljaju i troše na poseban način i, naravno, nisu ni čuli za ujka-Sema).

Multiplayer mogu igrati do osam igrača u ista četiri moda i na istim mapama kao u skirmishu, sa opcijom ubacivanja AI igrača i snimanja pozicije (što se izgleda nameće kao potreba jer okršaji mogu poprilično da se oduže). Tu je i mogućnost pristupa već započetoj partiji što je sjajna prilika za razmetanje – date nekome pola sata „fore” da se razvije, pa ga počistite s mape.

Nije se skoro pojavila strategija u kojoj su „rase” toliko različite kao što je to ovde slučaj. Svaka ima specifične jedinice, građevine i tehnologiju. Tako ED počiva na rogobatnoj ali efikasnoj rusolikoj tehnologiji, što je i normalno jer vuku korene iz Varšavskog pakta (setimo se originalne priče iz Eartha 2140) i raspolažu izborom jedinica na koji smo više-manje već navikli. Možda će biti najprivlačniji defanzivnije orijentisanim igračima jer sem stacionarnih odbrambenih struktura poseduju i bogat izbor topovskih kupola koje pomoću magnetnih šina klize duž zidova, što je prilično efektna i korisna novina. UCS su potomci borbenih mašina. U prethodnim poglavljima Earth sage koristila ih je istoimena frakcija, a u međuvremenu su se rešili ljudskih gospodara i sad su gomila robota koja proizvodi sve – od „terminatorolikih” pešaka do superteških mechova, gradeći pri tom zgrade nadogradive modulima koji donose razna poboljšanja. LC je miroljubivi matrijarhat prinuđen na preživljavanje u okrutnom postapokaliptičnom svetu. Iako najslabije oklopljene, ove svemirske Amazonke raspolažu najnaprednijom ofanzivnom i defanzivnom tehnologijom. Zbog načina gradnje (moduli se postavljaju jedan na drugi, tvoreći soliterske konstrukcije) baze su im najranjivije, ali zato imaju mogućnost da se u slučaju potrebe premeste na novu lokaciju. Vanzemaljci ko vanzemaljci – razlikuju se od nas, na šta smo već navikli, ali Earth 2160 ide i korak dalje. Naime, ovi tuđini nisu zanimljivi samo po izgledu već i po samom konceptu jer nemaju nijednu vrstu građevina i ne skupljaju resurse na klasičan način. Kada osnovnu jedinicu ostavite pored potrebnog resursa, ona će se posle izvesnog vremena „napuniti” i dobiti sposobnost da se ili klonira (tako prostom deobom od jedne dobijete dve) ili da evoluira u napredniji životni oblik koji najčešće i sam ima mogućnost dalje evolucije. Ovakav pristup je pravo osveženje i otvara prostor za sasvim nove strateške i taktičke doktrine.

Ekonomija se u igri zasniva na tri resursa. To su voda, metal i silikon. U zavisnosti od planete (ili njenog dela), vodu i silikon nalazimo u tri agregatna stanja. Sretaćemo dvanaest vrsta metala od čije će upotrebe zavisiti boja, brzina i, naravno, jačina oklopa vaših jedinica. Sem vanzemaljaca, ostale frakcije će ove resurse koristiti ne samo za građevine i jedinice već i za tehnološka unapređenja. Istraživačko drvo raspoloživih tehnologija je jedinstveno za svaku od tri strane i tako je veliko da se čovek zapita da li bi možda bolje pristajalo nekoj poteznoj strategiji. Istraživanjem „otvarate” nove zgrade i jedinice, kao i poboljšanja za već postojeće. Možete da stvarate i unikatne jedinice tako što ćete na osnovnu „šasiju” kačiti delove po potrebi.

Još jedna novina su agenti, slobodni strelci koje na aukcijama iznajmljujete na određeno vreme i mogu biti od velike pomoći zavisno od „struke” kojom raspolažu. Svaki ima svoju ličnost, pa se može desiti da neko od njih odbije da radi za vas jer ste već unajmili njegovog kolegu s kojim nije u dobrim odnosima.

Grafika u igri je za čistu desetku, bogata je detaljima i širokim dijapazonom svetlosnih i čestičnih efekata (posebno su upečatljive eksplozije i smena dana i noći) i jedino što donekle kvari utisak jeste nešto slabija animacija. Zvuk je na visokom nivou (ako izuzmemo smešnu kombinaciju lošeg belačkog repa i operske arije koja prati instalaciju), kvalitetno je isproduciran i pozitivno doprinosi atmosferi.

Srđan ŽIVANIĆ