 Prvi deo trilogije Die Hard, koji se na tržištu pojavio 1996. godine, na konzolama je postigao solidan uspeh, dok na PC tržištu nije prošao bogznakako dobro. Nastavak, slično originalu, nema nikakve veze s filmovima koji su popularisali Brusa Vilisa u mačo izdanju. Radi se o uobičajenom marketinškom triku vezivanja za popularni naslov, a pošto je još u pitanju nastavak, uspeh je zagarantovan (barem tako misle u „Fox Interactiveu”). Prljav fazon? Možda, ali uvek „pali”.
Ako ste ljubitelji dobre akcije i dopada vam se ideja o proganjanju terorista u Las Vegasu, obratite pažnju na Die Hard Trilogy 2. Najpre, dobićete tri različite igre u jednoj – pucačinu u trećem licu (s mogućnošću prelaska u FPS mod), precizno gađanje u stilu igre Virtua Cop 2 i akcionu simulaciju vožnje. U prvoj varijanti pogled je iza leđa glavnog lika koji se probija kroz sistem hodnika, sakupljajući predmete koji ga vode na sledeći nivo (slično kao Fifth Element, dakle ne naročito efektno). U pucačkom režimu pogled je u prvom licu, pri čemu je kretanje glavnog junaka pasivno (odvija se po predviđenoj šemi), igrač kontroliše nišan i oružje, a loši momci se pojavljuju niotkuda, izigravajući pokretne mete. Vožnja je izvedena u stilu Drivera, samo s jednostavnijih kontrolama i lošijim fizičkim modelom (to je i najinteresantniji režim igre). Svaki od režima može se igrati posebno, u okviru Arcade opcije, ili po predviđenom scenariju u Movie režimu. Grafika je najslabiji element igre (izuzimajući sjajno izvedenu transparenciju zidova, koja obezbeđuje odličnu preglednost), broj poligona po objektu je nedopustivo nizak, dok utisak popravljaju jedino kvalitetni svetlosni efekti. Kontrolni sistem je odlično urađen - nije previše komplikovan, a obezbeđuje potrebnu raznovrsnost pokreta (sem tastature i miša, podržani su džojped i force feedback džojstik). Zvučni efekti nisu ništa spektakularno. Mršav izbor akcionih igara u ovom mesecu uticaće povoljno na rejting Die Hard Trilogy 2. Gradimir JOKSIMOVIĆ | | |
