Miodrag KUZMANOVIĆ

1. februar 2024.

Kada filozofi i humanisti govore o ubrzavanju istorije, uvek ponude neki apstraktan primer koji može samo da zbuni čoveka iz naroda. Evo, stoga, jednog vrlo jasnog egzemplara - remastera igre koja je stara tri godine. The Last of Us Part II došao je u poznoj starosti PlayStationa 4, juna meseca pandemijsko-smaračke 2020. godine. Iz raznih razloga, igra nije ostavila pečat ni približan prvom ostvarenju, ali se, očigledno, prodala u dovoljnom broju primeraka da bi Sony namirisao potrebu za verzijom optimizovanom za PlayStation 5.

Detaljne teksture, prikaz u izvornih 4K (fidelity režim), otključan frejmrejt na displejima koji podržavaju VRR, podrška za adaptivne triggere kod DualSense džojpeda i mnoštvo drugih tehničkih unapređenja predstavljaju paket koji smo već videli u slučaju remastera prve igre. Ovde je ovaj „paket mera” manje vidljiv, jer je TLoU II mnogo mlađi od PS4 verzije The Last of Us, koja je sa svoje strane remasterizovana varijanta igre za PlayStation 3. Ako ste Part II odigrali onda kada se pojavio, siguran sam da ćete, kao i ja, imati iluziju da se, realno, ništa bitno nije promenilo. Lepo je bilo tad, lepo je i sad, umno oko ne registruje razliku, osim možda u pogledu učitavanja, koje je sada zaista munjevito.

Najmasnija novina u ovom remasteru je No Return, separatni roguelite mod/režim koji servira sasvim nove momente u TLoU univerzum. No Return donosi nelinearnu, survivalističku mini-kampanju koja se sastoji od šest nasumično skockanih misija, između kojih unapređujete sposobnosti i arsenal izabranog junaka. Na početku možete da igrate kao Ellie ili Abby, a postepeno ćete otključavati i druge protagoniste, od relativno bitnih za osnovnu igru (Tommy, Dina) do potpuno opskurnih (Mel, Manny, Lev, Yara...). Svaki od likova sa kojim igrate ima default oružje i jedinstvene startne talente, ali ga možete razvijati u potpuno različitom smeru, što podjednako zavisi od RNG-a i vaših izbora toka ove kampanjice (svaki No Return pokušaj ima po nekoliko račvanja sa različitim misijama i plenom).

Misije u No Returnu dolaze u nekoliko formi. Assault je klasičan wave-based eliminator, gde morate da počistite tri talasa protivnika određene sorte (infected, WLF, Scars...); Hunted je brža i mahnitija varijanta, koja ima samo jedan talas respawnujućih protivnika, a u kome morate da preživite do isteka vremena; Holdout je sličan Huntedu, s tim da se borite sa partnerom koji, takođe, mora da preživi. Naposletku, tu je i Capture, u kome morate da obijete sef pre isteka vremena ili eliminišete protivnike koji ga čuvaju. U jednom „runu” imate samo jednu šansu, te pogibijom sve pada u vodu.

No Return je potpuno nepredvidiv, jer je svaki pokušaj drugačiji od prethodnog - vrste i težina misija, eventualno prisustvo partnera koji vam pomaže, loot koji možete da kupite i sposobnosti koje otključavate nikada nisu isti. Radomizovani su i pod-zadaci u misijama, kao i specifični mutatori koji ponekad zaista mogu da vam zaprže čorbu. Nekada će vas lady fortuna počastiti protivnicima koji imaju manji health, drugi put će ti protivnici biti nevidljivi, terajući vas da se branite i da ih gonite po sluhu.

Pored svega ovog, Remaster donosi tri nivoa koja su izbačena iz finalne verzije osnovne igre. Sewers, Jackson Party i Boar Hunt možete odigrati sa developerskim komentarom i saznati razloge zbog kojih se odustalo od njih. U pitanju su beta verzije velikih sekcija igre u raznim fazama kompletiranosti, sa placeholderima umesto asseta, bez naracije i drugih elemenata koji su zahtevali dodatne mesece čekićanja.

Za vlasnike The Last of Us Part II, apgrejd na Remastered verziju košta deset dolara/evra/funti. Ako zanemarimo kampanju, koja je mnogima ostavila gorak ukus u ustima, No Return je vredan tih para. Što se tiče verzije za PC, Sony je još ne pominje, ali siguran sam da je njena premijera samo pitanje vremena.