Miodrag KUZMANOVIĆ

1. maj 2023.

Jedna od mojih obaveza, koja je istovremeno i zadovoljstvo, jeste odlazak sa ćerkom u bioskop svaki put kad novi dugometražni crtani film stigne na repertoar. Tokom godina, nagledao sam se solidnih ostvarenja, ali i velike količine splačina koje podižu pritisak. Za razliku od većine normalnih ljudi, na dosadne ili iritantne filmove ne reagujem blaženom zahrkanošću, već se nerviram dok se ne završe. Ako doživim čak i plitku starost, to će biti čudo.

Nakon opekotine koju je izazvao nesrećni „Strange World”, verovatno prvi dečji film sa neprikrivenom LGHDTV+ temom, kiselinom sam iz kuće i sa hard-diskova oribao sve što je smrdelo na Dizni. Kombinacijom šale, prehrambenih analogija i hrišćanske eshatologije, detetu sam objasnio da je ta kompanija kancerogena (tata, šta je to „kancerogena”?) i da su njihovi filmovi otrovni. Da, Kato, znam da su neki i zabavni, ali to ti je kao prah šećer na kolačima - ukusan, ali te lagano ubija. U nekim stvarima sam, objektivno, bolji od svojih roditelja, koji su pušili cigarete i ozbiljno shvatali televizijske vesti titove Mutantoslavije.

Da mi je neko pre pola decenije rekao da ću uživati u filmu o braći Mario, rekao bih mu da prestane da se drogira. Vodoinstalateri sa čudnim naglascima stvoreni su za serije Siniše Pavića i low-end pornografiju, to je opštepoznato. Zato sam odlazak na film „Super Mario Bros.” propratio nevidljivim uzdasima, donekle ublaženim činjenicom da se radi o projektu iza koga stoji Nintendo. Kod Japanaca nema mentalnih lanaca, ubedih sebe Canetovim glasom da će, ipak, sve biti u redu.

Kakva eksplozija kvalitetne zabave su braća Mario! Bukvalno me je vratio u osamdesete, kada se filmovi za decu nisu trudili da vam upute bilo kakvu progresivnu poruku, osim bazičnog forsiranja ljubavi i prijateljstva. Strani filmovi za decu, doduše. Domaća ostvarenja su bila prepuna partizanske propagande, NOB-a i drugog nepodnošljivog smaranja. Braća burazeri su me podsetili na vreme koje je iznedrilo „Lavirint”, „E.T.”, „Tamni kristal”, „Zeku Rodžera” i „Poslednjeg zvezdanog borca”. I mojoj Katarini se dopao preko svih očekivanja, i to organski, bez upijanja mojih projekcija. Odmah je zgrabila Switch i planski krenula sa oranjem kompletne Mario ponude.

Globalni uspeh braće Mario, koji će biti ubedljivo najgledaniji film 2023. godine, svedoči o nekoliko stvari. Za početak, opovrgava tezu da je nemoguće napraviti dobru filmsku adaptaciju motiva iz video-igara. Svi koji su pali u depresiju nakon tretmana koji je doživeo The Last of Us mogu da se uteše braćom Mario i da se nadaju da će daleki Istok preuzeti veći procenat kreativne kontrole nad medijskom ponudom. Kao drugo, film je dokaz da su ljudi željni zabave u kojoj nema ni molekula progresivnog moralisanja i lekcija o potlačenim rasama, klasama i manjinama.

To je, zapravo, jedna od retkih dobrih stvari koje nam nudi globalizacija. Celog života smo bili osuđeni na upijanje onoga što nude Amerikanci, jer su jedino oni znali kako se prave gledljivi filmovi i igrive igre. Proces njihove degeneracije, imanentan strukturi lažne slobode, danas je definitivno postao nepodnošljiv, ruiniravši pojam „američkog filma” i ozbiljno načevši TV i gaming produkciju. Progresivno idolopoklonstvo je u toj meri sve upropastilo da sam ubeđen da ozdravljenje nije lako moguće. Mislim da bi, za njihovo dobro, Rusi i Kinezi trebalo da ih spale. Ali ne skroz, neka ostane fragment koji bi tu zemlju ponovo učinio velikom, a njihove medijske sadržaje svarljivijim.

U međuvremenu, moj radoznali nos lagano se okreće u pravcu jugoistočne Azije, pre svega, Japana, Koreje i, donekle, Kine. Možda niste u toku, ali južnokorejska kinematografija tokom poslednjih godina snima najbolje filmove na svetu. „Train to Busan” (2016), recimo, najbolji je zombi film XXI veka, bez preterivanja. Moj dugogodišnji animozitet prema multimediji iz Japana, uzrokovan Mangom i Animeom, odavno više nije militantan u smislu da sve što odatle stiže automatski bacam u kantu. Japanci su konzervativna nacija, i bez obzira na povremene mutacije koje ispoljavaju, i dalje imaju zdraviju osnovu nego kompletan zapadni svet. Što se tiče Kine, oni još uvek nemaju medijsku ponudu koja bi gajila kvalitetne umne zasade kod populacije koja nije Kineska, već su i dalje u fazi tihe subverzije planete Tik-Tokom i jeftinim kreditima. Treba se skloniti sa tog nišana ako ikako možemo i čekati vreme kada će priča oko Tajvana biti završena. Tad će svi moći da odahnu uz sečuan piletinu i spektakularne filmove o mirnim unifikacijama.