Piše Miodrag KUZMANOVIĆ

1. septembar 2022.

Dok se pripremam da pođem na Gamescom i time ritualno stavim tačku na poslednje tragove kovida koji mi plivaju po svesti, instant shvatam da sam nas ovom rečenicom urekao i da će nas neki zimski soj na slovo U ugristi za dupe. Ali - zima je daleko. Kad gospođi babi iz sela blizu Kelna, kod koje tradicionalno uzimam sobu, kažem: „Guten tag, frau Hildegard”, znaću da je u panici, zatvaranjima i otkazivanjima konačno istekao rok trajanja.

Odlazak na najveći igrački sajam na svetu za mene predstavlja protivrečnu, ali divnu kombinaciju posla i razonode, bez koje godina može da bude samo prosečna, nikako vanserijska. Kao prognani Safaridi, u redakciji smo se od 2019. pozdravljali kastomizovanom verzijom „dogodine u Jerusalimu”, čekajući da šizenje oko kovida prestane i sajam ponovo dobije fizičku formu. „Dogodine u Kelnu” će se, nakon tri godine pauze, konačno ovaplotiti, a u trenutku dok ovo čitate, ja ću se već uveliko vratiti u Srbiju, baterija punih kao Ajronmenov oklop nakon Torove munje u prvim Avendžerima. Kolege iz redakcije s treperavim nestrpljenjem čekaju Qzmu koji operiše sa 400 odsto kapaciteta.

Volim bukvalno sve u vezi sa putovanjem na Gamescom, čak i njakanje po smeštajima na periferiji, na koje su osuđeni IT novinari iz Srbije. Kad bih direktoru Politike predložio da me smesti u hotel koji je bliže sajamskom prostoru, straža bi me bacila u lance. Ali, kome treba hotel koji vibrira od infra-zvuka sveprisutnog saobraćaja? Norf, selo u kom smo pre nekoliko godina našli spektakularno dobar smeštaj za siću, fantastično je tiho mesto u kom noću bukvalno možete da čujete svoju krv i limfu kako vam kuljaju po žilama. Posle napornog sajamskog dana, uz instant nudle i kafu, stavljanje utisaka na papir dobija notu ekvilibrijuma. Norf se nalazi blizu S-bahn linije između Dizeldorfa i Kelna, tako da je dnevni odlazak i povratak brz i udoban kao što putovanje nemačkom železnicom može da bude. Svake godine svima probijem uši kukanjem što u Srbiji sela nisu povezana prugom, pa da čovek pobegne iz grada i da ga Bog vidi.

Operativni deo Gamescom ekspedicije tradicionalno traje tri ili četiri dana, mahom rezervisanih za posetu odvojenom, biznis delu masivnog Koelnmessea. Reke prostog, neopranog naroda koji je kupio karte za javni deo sajma kuljaju pored novinarske i biznis sekcije, gde privilegovani predstavnici sedme sile uživaju u personalizovanim demonstracijama igara u raznim fazama razvoja, jedući kanapee sa školjkama i grožđem. Iako ovo zvuči kao odmor na Floston Paradajzu osvojen na lutriji, logistika iza svega je paklena. Napraviti plan onoga što vas interesuje i te želje usaglasiti s izdavačima koji prezentuju igre podseća na organizaciju ofanzive na nivou korpusa. U klinč za ograničene slotove ulećete sa hiljadama drugih novinara, od kojih su neki ravnopravniji od drugih. Američkom Gamespotu, recimo, niko neće poželeti više sreće sledeće godine, već će im konobar naći sto i u prepunom restoranu. Novinari iz Srbije i zakazivanje obavljaju u hardmodeu, ali tako je valjda zanimljivije.

Tokom prosečnog dana na Gamescomu, svako od nas kompletira, u proseku, petnaestak sastanaka. Pres/biznis hale, koje podsećaju na masivne lavirinte odvojene paravanima, načičkane su izdavačima koji novinare primaju kao na traci, pa ih ispljunu nakon sesije koja traje između pola sata i sat. Mi koji želimo da maksimalno iskoristimo svaki dan, te prezentacije nakarikamo od devet ujutro do šest-sedam uveče, nakon čega i najvećem manijaku (meni) mozak pišti da ga stavim na punjač. Na pamet mi ne pada bolja analogija od surfovanja na talasima, posle kog se zaspi kao zaklan, bez obzira na tvrd, protestantski njemački krevet.

Onaj ko na Gamescomu gađa samo velike izdavače totalno maši poentu događaja. Osećaj koji imate nakon posete nekom nezavisnom timu, čiji je štand zvrjao prazan, jer su se svi gurali jedni preko drugih da uđu kod Bethesde, neprevaziđen je. Poljski developeri u šake ti trpaju selekciju craft piva dok ti oduševljeno prezentuju špalir nacionalne gejming ponude. Česi tvrde da imaju bolju pijaču i ne pristaju da odeš pre nego što sabiješ par komada i složiš se s njima. Turci ne žele da te nabiju na kolac, već ti uzbuđeno demonstriraju konzolnu verziju Mount&Blade uz ratluk i crveni čaj. Čak i meni, koji sam se rodio bez žlezda koje luče hormon multikulturalizma (i, da se ne lažemo, humanizma), srce nakratko omekša od svega. Evo, sad mi je toliko lepo da mi već postaje neprijatno.