Ana KRSTIĆ

1. mart 2022.

Ima nečeg sadističkog u profilu igrača koji besomučno troše svoje pare i živce na bilo koji naslov koji na sebe prišiva etiketu walking sim ili choices matter. Trošiti svoje vreme i novce na igranje ovakvih naslova je nalik kupovini srećki greb-greb lutrije - znate, otprilike, da će oba resursa biti pojedena zauvek, ali onaj mali tračak nade da će sledeći tiket doneti premiju ipak vas tera da probate još makar jednom. Mada se sećamo dobrih primera igara iz pomenutih kategorija koji opravdavaju investiciju pomenutih resursa, Ghost on the Shore, na veliku žalost i njegovih autora i njegove publike, nije jedan od tih naslova.

Neočekivano pozitivan odziv publike na igru What Remains of Edith Finch, naslova koji se, prirodno, prvi nameće kao perjanica atmosferičnih, story-rich walking simova,i dalje odzvanja među razvojnim timovima. Salva oduševljenja i lovorika koju je Idit Finč svojevremeno pokupila, za svojih par sati degenolikog tumaranja po okućnici ili unutrašnjosti odavno napuštene porodične kuće, svakako je utrla put i dala vetar u leđa brojnim kreativcima da svoju viziju i priču pretoče u interaktivnu formu i auditorijumu ponude u vidu višečasovnog tumaranja po (upitno dopadljivim) krajolicima. Bilo da se krećete kroz zamak, prirodu ili po planini ili napuštenom ostrvu, uvek sami polako odmotavate nit priče sumnjivog kvaliteta i sadržine koju je neki autor sročio u svoj walking sim. U slučaju Ghost on the Shore, alhemičari iz studija Like Charlie iskoristili su fiktivni arhipelag nazvan Rogue Islands da bi na njemu nasukali mladu Rajli. To napušteno ostrvlje nekada je bilo dom desetinama porodica, a Rajli je sada osuđena da, zajedno sa igračima, tokom nekoliko narednih sati razmrsi konce istorije i oslobodi lokalne duhove, koji i dalje tumaraju ostrvom, u potrazi za epilogom jedne ljubavne priče koja je ostala bez filmskog hepienda.

Apsurdno i pomalo zbunjujuće, kada mlada Rajli spozna da je u njenoj neposrednoj blizini (naslovni) duh, ona ostaje potpuno indiferentna i upušta se u komunikaciju sa duhom kao da je to najnormalnija stvar koja se dešava na dnevnom nivou. Nažalost, ovde besmislu u scenariju igre nije kraj, jer će vas zbunjujući i, u najmanju ruku, čudni događaji pratiti do samog njenog kraja. Usput, do tog kraja biće vam potrebno manje od tri sata i to ako budete iščitavali svaku stranicu lorea koji igra ima da ponudi. U same čudne detalje priče nećemo zalaziti, čisto da izbegnemo spoilere ako neko, čak i nakon što pročita ove redove, odluči da, ipak, proba Ghost on the Shore.

Mehanika i gameplay svakako ne bi trebalo da budu problematični, a ni presudni kod ocenjivanja jednog ovakvog naslova u kome, maltene, ne radite ništa sem što hodate po napuštenom ostrvcetu. Ipak, sama igra čini sve što je u njenoj moći da ovu benignu radnju, takođe, učini raketnom naukom. Objekti sa kojima može da se obavi bilo kakva interakcija obeleženi su svojevrsnim svetlucanjem koje bi trebalo da orijentiše igrača prilikom kretanja u, neretko, poprilično prostranom okruženju (široka morska obala sa obalskim kućicama, na primer). Međutim, pomenuti efekat je moguće videti jedino ukoliko se približite na par koraka, pa taj „hint”, zapravo, i ne pomaže mnogo (to jest, uopšte). Donekle smeta i činjenica da, dok igranjem iz prvog lica, glavnoj protagonistkinji nikada nećete videti bilo kakve ekstremitete, čak ni kada se vere po bršljanima ili se penje uz merdevine. Tužno je reći, ali u slučaju Duha sa ostrva je i audio-vizuelni spektakl na koji su nas barem ovakvi naslovi navikli - izostao.

Ukoliko ste naleteli na ovaj naslov i poželeli da ga probate, imamo za vas jedan bolji predlog. Isti razvojni tim, pre par godina pustio u je etar jednu igru - Marie’s Room, koja je trenutno besplatna na Steamu. Ghost on the Shore nije ništa drugo do puka obrada iste premise u drugačijem ambijentu i sa blago modifikovanom pričom. Naš savet je da uštedite novac i probate Marijinu sobu, a ako želite da uštedite i vreme - preskočite oba naslova.