Aleksandar ĐURIĆ

1. mart 2022.

Tužna istina je da neke ptice nikad ne polete. Kada se The Waylanders, ambiciozni, ali srazmerno niskobudžetni indie RPG, pre godinu i po dana pojavio u Early Accessu, iskazao je puno potencijala i bio interesantan, ali i zagađen ekstremnom količinom bagova. Nažalost, sve to, i dobro i loše, može se reći o ovoj igri i nakon što je „završena” verzija puštena u prodaju. Činjenica da je EA počeo sa ranom alfa fazom izrade dovodi do zaključka da je autorima ponestalo novca i da su bili prinuđeni da igru sada objave kako bi pokrili goruće troškove produkcije. Neizvesno je da li će The Waylanders ikada biti ispeglan kako treba, s obzirom na to da nije privukao naročitu pažnju igrača i medija (čitaj: izgledno se nije dobro prodao). To je zaista grehota, jer je evidentno da su u izradu ovog naslova uloženi velika količina truda i kreativnosti. Sem toga, oni aspekti igre koji su sada, zapravo, kompletni, prilično su prijemčivi.

Recimo, nama je već puko bivstvovanje u antičkom svetu igre, nadahnutom keltskim mitovima, bilo veoma prijatno. Audio-vizuelno, igra je zaista lepa, a ambijenti i modeli likova su ne samo prijatni oku, već neretko i upečatljivo maštoviti i neobični. Primera radi, prva veća oblast je arhitektonski veličanstveno i raskošno kraljevstvo Murijanaca, besmrtnih bića plave kože i (doslovno) zlatnih očiju. Ispod njega, prognani su Fomorijanci, fizički gnusna stvorenja koja preživljavaju hraneći se mesom svog gigantskog predvodnika. Ljudi k’o ljudi su na pomolu građanskog rata, i to u okviru ujedinjenog kraljevstva Kelta, Egipćana i Grka, ali njihove naseobine i dalje možete da posetite i da tamo uživate u krasnom zelenilu i žamoru prolaznika koji (duhovito) ćaskaju o detaljima iz svojih života ili burnom stanju u zemlji. Imajući u vidu, ipak, generalno vedar ton atmosfere, The Waylanders je fin (mada svakako preskup) „turistički” eskapizam.

Sama priča o „izabranom junaku” (tj. našem liku) koji istražuje pojavu mračne sile koja nagriza narod, životinje, pa čak i bogove, umereno je intrigantna, a glasovna gluma je najčešće vrlo ubedljiva. Zanimljivo je da se drugi (ujedno i završni) čin igre dešava 16 vekova posle prvog, u srednjem veku, kada se magična bića kriju pred naletom surove inkvizicije. Nažalost, o kvalitetu kompletne priče teško se formira mišljenje, jer se ubrzo po započinjanju drugog čina (posle dvadesetak sati igranja) nailazi na bag koji onemogućava dalje napredovanje kroz glavni quest. Mada je i prvi čin pun sitnijih tehničkih nesavršenosti, sasvim je igriv, pa to ne smeta mnogo. Drugi čin, pak, ne samo da sadrži game-breaking bagove, nego i odaje generalni utisak pucanja po šavovima.

Questovi u čitavoj igri, takođe, čine se zbrzanim. Izbori igrača u priči gotovo da ne postoje, određene oblasti su prostrane, ali u pogledu igračkog sadržaja maltene prazne, nema alignmenta, niti interakcije sa okruženjem. Borba u realnom vremenu sa mogućnošću pauze jeste kudikamo zabavna i estetski dovoljno sočna, sa finim izborom od devet tipičnih klasa likova (njih, inače, vodite najviše pet) i sa po deset različitih (mada, takođe, neinventivnih) borbenih sposobnosti za svaku klasu. Međutim, encounteri su ujedno i taktički monotoni, mahom jednostavni i neizazovni, pa borba ne može da nadomesti simplističke questove. Uostalom, ovo nije akcioni RPG, već „kinematični” RPG sa naglaskom na pripovedanju i mnoštvu (adekvatno režiranih) cut-scena, odnosno dijaloga, koji svaki čas prekidaju akciju.

Na svakom koraku, nešto nam daje do znanja da su autori „tražili prečice” kako bi igru što pre pustili u prodaju. Simptomatičan je, recimo, način na koji je rešena romansa sa članovima družine. Ako, vrlo brzo nakon početka igre, prihvatite zavođenje nekog od saputnika, dobićete nespretnu animaciju snošaja, par novih linija dijaloga i to je sve. Gde je produbljivanje odnosa pre i posle zavođenja, večera u krčmi i fantasy bioskop? Autorima igre srce je bilo na pravom mestu i verujemo da su imali dovoljno znanja i želje, ali ne i novca. Šteta.