Dragan KOSOVAC

1. mart 2022.

Iako je smešten u daleku, naučnofantastičnu budućnost, zaplet igre Blackwind počinje u najboljem duhu akcionih klasika iz osamdesetih godina prošlog veka, naročito filma „Iron Eagle”. Mladi Džim Hokins putuje na planetu Medusa-42, gde će sa ocem započeti novi život. Iako se radi o navodno miroljubivoj istraživačkoj planeti, Džimov otac na Medusu-42 isporučuje kontingent nove generacije battleframeova, robotizovanih borbenih oklopa za potrebe armije Ujedinjenih kolonija. Prilikom sletanja na planetu, profesor Hokins objašnjava sinu kako je u slobodno vreme razvio Blackwind Mark II, prototip oklopa sa integrisanim AI pomoćnikom. Upravo tada, snage vanzemaljske rase Raknosa napadaju brod. Da bi zaštitio Džima, profesor ga zaključava u Blackwind i lansira battleframe van broda koji strmoglavo pada ka površini planete. Džim je sada opremljen jednim od najmoćnijih primeraka oružja koje je čovečanstvo ikada stvorilo, a između njega i olupine broda u kom je bio njegov otac stoji armija vanzemaljaca. Džim i njegov AI kreću u akciju.

Blackwind je kombinacija žanrova koja akciji u trećem licu (možete da pucate, ali seckanje je mnogo zabavnije) dodaje platformske komponente i neke rudimentarne elemente avanture. Finalni proizvod, zapravo, nije loš, ali opšti utisak znatno kvari nekoliko prilično diskutabilnih rešenja. No, krenimo redom.

Alfa i omega ove igre je borba protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja, bilo brojčano, u slučaju talasa regularnih mobova, bilo kvalitativno, kada se borite protiv bossova koje krasi monstruozni rezervoar zdravlja i udarci koji baš bole. Ipak, balans ove komponente igre prilično je solidan i na momente kombinacija napada sa distance i onih iz blizine omogućiće publici da prijatno uroni u svet igre i uživi se u ulogu klinca u robotskom borbenom oklopu na dalekoj planeti. Ipak, čak i pre nego što otključate pun arsenal i unapredite sve pasivne bonuse i aktivne veštine, AoE melee napadi nameću se kao ubedljivo najefikasniji za rešavanje većine obračuna, zbog stagger mehanike koja privremeno zaustavlja sve zahvaćene protivnike. Još čudnije, „filmske” egzekucije ranjenih protivnika, ma koliko kul i maštovite bile kada ih vidite prvih desetak puta, dugoročno razbijaju tok i dinamiku borbi. Istina, možete da igrate bez tih finishera, ali igra vas aktivno motiviše da to ipak radite, zbog pasivnih bonus nagrada prilikom svake fensi eliminacije. Glavni resursi u igri su raznobojne energetske kuglice koje ispadaju iz svega što uništite, jedne vas leče, druge pune energiju za aktivaciju specijalne veštine (raketni baraž), a treće, najbitnije, koriste se za unapređivanje perkova podeljenih u tri tematska drveta veština. Prvi su generalne mogućnosti battleframea, kao što su kretanje, bonusi pri sticanju energetskih orbova i aktivacija personalnog letećeg, izviđačkog drona. Druga kategorija su borbene karakteristike svih bitnih oružnih sistema, uključujući i one kojima raspolaže dron. U trećoj, specijalnoj kategoriji su defanzivni perkovi, pojačavanje raketa i, najbitnije, pojačavanje radijusa i snage AoE skok-udarca koji ćete najviše spamovati tokom igre.

Generalno, solidnu osnovu igre kvari nekolicina apsurdnih problema, što tehničke prirode, što na polju gameplaya. Na čelu parade je agonalna, „pametna” kamera, čije ružno lice se gura u prvi plan najčešće prilikom platformskih izazova, kada je preciznost pri kretanju najbitnija. Sa druge strane, pored pomenutog usporenja akcije usled egzekucija, atmosferu kvari i to što, zbog želje za unapređenjem battleframea i skupljanjem energetskih orbova, uništavate sve živo u svakoj prostoriji u koju uđete. Kolonija na Meduzi-42 teže će se oporavljati od vašeg rampagea, nego od napada mrskih Raknosa.

Najveća zamerka Blackwindu je to što nije dobar koliko je mogao da bude. Svi elementi za odličnu zabavu su već tu, samo ih je trebalo malo bolje ispeglati. Ipak, ko voli ovaj tip igara, neće se pokajati ako nabavi Blackwind kada se njegova cena od 25 evra prepolovi na nekom popustu.