Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. april 2021.

Lavkraftova dela su oduvek privlačila ogromnu pažnju zaljubljenika u horor i fantastiku. I autorka ovih redova mora da prizna da je i sama, svojevremeno, bila „navučena” na opus Hauarda Filipsa, čitajući „U planinama ludila” dok se slušao Metalikin album „Ride the Lightning”, jer je tako neko preporučio, verovatno zbog pesme „Call of Cthulhu”.

Jeza pećine i ogromnog podzemnog grada otkrivenog u pećini na Antarktiku, koji je ko zna ko i ko zna kada izgradio, uvukla me je i progutala, slično kao i gorenavedena pesma.

Slično počinje i Chronicle of Innsmouth: Mountains of Madness, uspešni izdanak indie studija PsychoDev, uz pomoć crowdfunding kampanje na Kickstarteru iz 2018. godine. Stari, bradati profesor sa svojom ekipom otkriva monumentalnu pećinu na Antarktiku, otvara je dinamitom, ulazi u nju i pronalazi nešto...

Prvi minuti igre u kojima se dešava gorepomenuto služe kao tutorijal i uvod u priču koja se, uz trenutno razočaranje, nastavlja u Insmutu, još jednim od mesta koje je Lavkraft upotrebljavao u kreiranju svoje mitologije. Razočaranje je posledica neispunjenog očekivanja da se konačno prošeta po Planinama Ludila i vidi kako ostali ljubitelji Lavkrafta zamišljaju ono o čemu je ovaj autor pisao.

To da su scenario za igru pisali ljubitelji Lavkrafta više je nego očigledno. Na svakom koraku kroz ovu igru, koji kao detektiv Lone Karter prolazite u Insmutu i rešavate spuki detektivsku priču- vidi se naklonost prema Lavkraftu. Da ne pravimo spojlere koji se tiču same priče, ali igra je za apsolutnu preporuku svakom ljubitelju spomenutog pisca.

Igra nije horor u klasičnom smislu. Možda će to nekog razočarati, ali, jednostavno, tako stoje stvari. Realno, teško je očekivati od 2D, point and click, pikselizovane avanture da vam spusti žmarce niz kičmu. Lone Survivor iz 2012. godine je izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Što se tiče grafike, kao što je spomenuto, igra je pikselizovana, ali to izgleda vrlo lepo. Očigledno na tragu ranih „Lucasart” radova. Boje i lokacije odlično su predstavljene. Dizajn likova koji se pojavljuju u igri je odličan i ostavljaju utisak da su stvarne ličnosti, svaka posebna na svoj način. Zvučna podloga je nešto što nam se nije preterano svidelo. Sigurno bi dramatična muzika ili čak i njen totalni izostanak polako podizao tenziju. Uglavnom, zvuk ne pravi tenziju.

Gameplay se, kao i u svim point and click avanturama, sastoji od posećivanja različitih lokacija i njihovog istraživanja. Chronicle of Innsmouth: Mountains of Madness može da se podiči igrivošću. Nema „lova na piksele” koji igrači ne podnose od vajkada, bez obzira na to koliko voleli avanture. Lokacije su čiste i, generalno, nije preteško ukapirati o čemu se radi i šta treba uraditi da bi se rasplitanje priče nastavilo. Sama radnja nije za mlađe igrače.

Jednostavna grafika je i razlog zašto je igra hardverski totalno nezahtevna. Doduše, primetili smo takozvano cepkanje ekrana u nekim međuscenama, ali to nije „deal breaker”.

U moru igara koje su se pojavile tokom poslednje dve decenije, a direktno su inspirisane Lavkraftovim delima, Chronicle of Innsmouth: Mountains of Madness sasvim je pristojan izdanak, naročito za one koji ne preferiraju tabanje i akciju, već vole da situaciji pristupe suptilnije, zavaljeni u fotelju sa čašom vina u jednoj i mišem u drugoj ruci. Iako i dalje apsolutno preporučujemo Call of Cthulhu: Dark Corners of the Earth iz 2005. godine, kao možda najbolju igru HPL-ovog mitosa, Hronike Insmuta mogu sasvim lepo da legnu dok nebom provejava verovatno poslednji sneg ove zime.