Marko NEŠOVIĆ

1. april 2021.

Protagonista je Cooper McCarthy, za drugare Coop, stereotip nepopularnog smotanog klinca u američkoj srednjoj školi, koga pola odeljenja maltretira, pola ga ignoriše, a pride je i „džindžer”. Naravno, Coop potajno sanja da postane superheroj koji spasava ceo grad i postaje omiljeni lik koga svi vole, bar dok se ne probudi iz sanjarenja.

Kao i u svakoj point and click avanturi, poenta je u istraživanju predmeta, u čemu će vam pomoći razni hintovi u vidu natpisa, ali će zdravorazumska logika deteta od sedam i po godina biti sasvim dovoljna da lagano pređete igru. Sve zagonetke su pametno osmišljene, ali ne zahtevaju uprezanje više od tri sive ćelije za rešavanje. Uglavnom će se sve nalaziti tamo gde ga očekujete i sve rešavate tako što odete od tačke A do tačke B, uzmete nešto, odete do tačke C i vratite se na A, što je realno i najveća zamerka igri.

Humor u Cyanide & Happiness je vrlo specifičan i tu nema sredine: ili vam je fenomenalan ili vam se uopšte ne sviđa (nešto kao Renault Megane II). Igra obiluje ovim humorom i on je prožima na svakom koraku, čineći prelaženje igre slično čitanju stripa, sa povremenim glavolomkama koje ćete lako rešavati. Ono što nam se posebno svidelo jesu suptilne fore i vešto utkane parodije na svakom koraku i većini dijaloga. Stereotipi su maksimalno iskorišćeni i karikirani kad god se za to ukazala prilika, što je i prepoznatljiv znak celog serijala.

Početak igre kreće od škole, gde pomažete svom omiljenom superheroju Psionic Psteveu u nevolji da sredi Dr. Dropouta, koji svima uklanja mozak kako bi svi postali glupi... Tu su glavna i sporedne misije koje možete pratiti u dnevniku, a ako ste fan serijala, obavezno ispunjavajte dodatne zadatke, jer će vas većina zabaviti ozbiljno dobrim humorom ili referencom na likove iz stripa. U suštini, Coop će se truditi da izbegava siledžije, pritom pokušavajući da osvoji devojku iz snova, a sve to dok ispunjava uvrnute zadatke u školi i za svoju baku.

Ono što može biti problem tokom igre je to što Freakpocalypse dozvoljava previše interakcije sa svim objektima koje vidite. Coop može da pipne, pogleda ili priča sa skoro svim i svačim što se nalazi ispred vas, otežavajući vam da pronađete objekat koji vam je potreban da biste nastavili dalje. Ovo je izraženo u sporednim misijama u kojima ćete često posezati za Hint opcijom u dnevniku, kada se zaglavite. Takođe, objekti koji su bitni se ne izdvajaju od ostalih vizuelno, kao u sličnim avanturama ovog tipa, što će vam ponekad pojesti prilično vremena.

Freakpocalypse nije igra koja se prelazi za jedno popodne i obezbediće vam više od 13 sati zabave. Međutim, posle prvih sat-dva igranja, kad se malo slegne oduševljenje i naviknete se na humor, biće vam jasno da je dosta zadataka repetitivnog tipa, bez mnogo novina na koje ćete nailaziti. Dodajte tome i problematiku sa razaznavanjem objekata koji su vam potrebni u gradu u kom samo cigle na kućama ne progovore i biće vam jasno da je ovo igra namenjena hard-core obožavaocima franšize „Cyanide & Happiness”.

Ono što zaista sija je duh stripa i video-klipova koji je verno prenet u igru. Bilo da se radi o živopisnim imenima likova koje srećete, beskonačno zabavnim dijalozima, grafitima u WC-u, forama „povuci mi prst” ili činjenici da u skoro svakom dijalogu kasnije u igri imate opciju da pozovete osobu sa kojom pričate na školsku igranku, Freakpocalypse vas kupuje na malim stvarima i često vam izmami osmeh kada se ne nadate.