Aleksandar ĐURIĆ

1. april 2021.

U savremenoj igračkoj industriji, a pogotovo kada govorimo o indie sceni, nije retkost naići na priče koje tematizuju živote običnih ljudi „od krvi i mesa”, baveći se njihovim stremljenjima, nadama, strahovima, traumama. Istovremeno, na tržištu se pojavljuje dosta narativnih avantura sa izvođenjem iz prvog lica, koje istražuju načine izlaganja radnje i pomeraju granice na tom polju, poput What Remains of Edith Finch ili Virginia. Na takve igre nadovezuje se Adios - intimna, lična priča, konceptualno progresivnog usmerenja. Kad tome pridodamo visok stepen kvaliteta pisanja (barem u poređenju sa generalnim spisateljskim standardom kod igara), možemo slobodno reći da je Adios još jedan pokazatelj rastuće zrelosti video-igara.

U ulozi ste farmera koji u nekoj nedođiji u Kanzasu gaji svinje, čije „usluge” iznajmljuje svojim saradnicima - gangsterima. Naime, ispostavlja se da je hranjenje svinja sveže ubijenim telima „poslovnih suparnika” efikasan vid trajnog uklanjanja dokaza. Ovaj vid eliminacije tela korišćen je u stvarnosti, a možda ga i pamtite iz pop kulture (setimo se, na primer, okrutnog Brick Topa i njegovih svinja iz filma „Snatch”). Kako god bilo, nakon dugog niza godina, vremešni farmer, ophrvan tugom i kajanjem, odlučuje da raskine taj poslovni dogovor, iako je svestan toga da mu gangsteri, ipak, neće dopustiti da se mirno penzioniše. Igra se u celosti dešava na njegovoj farmi tokom jednog sudbonosnog dana i prati niz razgovora sa dugogodišnjim, srdačnim prijateljem iz iste kriminalne organizacije, koji će našeg farmera pokušati da navede na promenu fatalne odluke. U suprotnom, biće primoran da učini nešto što ne želi...

Pred nama je realistična, tiha i setna priča, koja na trenutke više liči na pozorišni komad, nego na video-igru. Putem pomenutih dijaloga sa prijateljem otkrivate crte ličnosti farmera, deliće njegove prošlosti i, najzanimljivije, shvatate šta ga je dovelo do takve odluke. Kroz otprilike sat i po solidno napisanih i vrlo dobro odglumljenih razgovora, predočena je ubedljiva slika izmučene psihe protagoniste, njegovih razorenih odnosa i žalosne prošlosti. Dijalozi su filozofski nastrojeni i na momente deluju pretenciozno, bez pokrića, ali opšti utisak je da je scenarista igre, čovek zvan Dok Burford, sasvim kompetentno obavio jedan, spisateljski zahtevan posao. Inače, isti čovek je radio i na eksperimentalnom hororu Paratopic, (koji smo pohvalili u SK 10/2018), pa vi kažite da ne pratimo najnovije trendove u razvoju artističkih igara. Ono što se autorima može prebaciti jeste, ipak, nedovoljan stepen ambicije, jer se stiče utisak da je Adios, na kraju krajeva, „samo” umereno moćna skica, predstava kojoj nedostaje, recimo, dvostruko više scena da bi stvarno zasijala. Ona i ovako dobro funkcioniše, ali fali „mesa” na njenim kostima kako bi izazvala snažniju emotivnu ili intelektualnu reakciju.

Na kraju, treba videti da li su se autori u dovoljnoj meri oslonili na interaktivnost - suštinsku odliku medija; drugim rečima, zašto je Adios igra, a ne predstava ili pripovetka? Tu je, recimo, potpuna sloboda kretanja između razgovora, po farmi i njenoj bližoj okolini. Izbori tokom razgovora ne menjaju ishod priče, ali zanimljiv dodatak jesu zatamnjene, uvek nedostupne opcije: to su farmerove misli koje on iz određenih razloga ne sme da izgovori, a koje produbljuju njegovo psihičko stanje. Zatim, postoje izuzetno jednostavne mini-igre koje simuliraju banalne, svakodnevne postupke: kuvate večeru, pecate, hranite domaće životinje... To se, najčešće, dešava uporedo sa razgovorima, pa nije baš u toj meri nezanimljivo kao što zvuči i čini se da produbljuje uranjanje u svet priče. Naposletku, igrački doživljaj je zaokružen jednim, naročito upečatljivim momentom koji nećemo otkriti. Mišljenja smo da je sve navedeno dovoljno da Adios opravda postojanje u ovoj formi, međutim, njegovi tvorci bi ubuduće, ipak, trebalo da ulože još više truda u inventivnije bavljenje ekstremno bogatim, neistraženim mogućnostima izlaganja radnje kroz interakciju.