Danilo LUKINOVIĆ

1. april 2021.

Čovek bi pomislio da vaskoliki univerzum Warhammer predstavlja „laku” osnovu za pretvaranje i digitalnu zabavu. Međutim, u praksi je situacija veoma komplikovana, jer tako dubok i poštovan lore zahteva pažnju i ljubav, a igre često stvaraju timovi koji nisu odrastali umazani bojama i izranavljeni turpijom i tapetarskim nožem. Kao i u samom univerzumu WH40K, gde smrt ne predstavlja ni statistiku, iza svake dobre igre ostaje gomila izobličenih ostataka prosečnih i nedovršenih naslova koji padaju u zaborav.

WH40K je nešto ozbiljniji i mračniji od fantasy pandana, ali oba univerzuma spaja rasa „velikih zelenih”, koji ratuju protiv svakoga. Orci su brutalni, urnebesni i (bukvalno i figurativno) kvare zabavu svakome ko želi da ostavi utisak ozbiljnosti i ne interesuju ih nikakvi viši ciljevi. Razbijanje lobanja i pljačka su sasvim dovoljni. To, u neku ruku, dodatno komplikuje stvaranje igre, jer treba preneti specifičnu atmosferu. Dakka Squadron: Flybozy Edition u dobroj meri uspeva u tome, ali pada na kvrgavi nos Dakkajeta u nekim drugim aspektima.

Igra je delo Phosphor Game Studiosa, čije dosadašnje projekte, pored očigledne ljubavi i dobrih ideja, redovno muči neispeglanost. Dakka Squadron deluje „utegnutije”, ali se u igru ulazi nekako prebrzo, posle kratkog video-introa. Iako trenutni prelaz na pucanje i bacanje bombi odgovara temperamentu protagonista, uvod u igru odiše njenim „mobilnim poreklom”. Činjenica da Dakka Squadron postoji već neko vreme u verziji za mobilne platforme, vidi se i iz nivoa detalja u igri, kao i po čudnom reagovanju letelice na komande. Osim te gorke pilule porta sa mobilnog telefona, igru ne muče bagovi. Grafika je stripolika, kao što i treba da bude, a upravljanje deluje „realno”, jer orkovske letelice u vazduhu ne održava ni tehnika, niti aerodinamika, nego to što posada i prateće osoblje veruje u to da šklopocija može da leti.

Mašinerija se održava i budži u hangaru, gde se određuju i šema bojenja i dekali. Naoružanje odgovara izvornom materijalu i kreće se od svih varijanti rasipača municije (Dakka), preko arhaičnog energetskog oružja, do omiljene municije svakog zelenokošca koji drži do sebe - napalma. Naravno, orkovske letelice mogu da se nabudže i za melee, jer je logično da se zakucate u drugi vazduhoplov i nastavite sa misijom, zar ne? Pored standardnog „šamaranja” levog tastera, na raspolaganju vam je nekoliko manevara za izbegavanje ili postavljanje u položaj u kom imate prednost. Upravljanje je logično, kombinacijom miša i ’WASD’ tastera, ali se letelica (i kamera), u neku ruku, ponašaju po sopstvenom nahođenju, što ume da iznervira, ali smatramo da daje šmek igri, jer je, je li, orkovski. Preciznost znači da je protivnik završio kao kiša sekundarnih sirovina, a upotrebiti što više municije za taj zadatak predstavlja imperativ.

Nažalost, iako je samo izvođenje i napucavanje praćeno odličnom muzikom u vidu brze metalčuge, misije su prilično jednolične i igra brzo postaje repetitivna. Čak i pomenuti metal je samo jedna numera, koja će kad-tad da dosadi. Glasovna gluma je veoma dobra i odgovara ideji govora (i ponašanja) engleskih severnjaka, koju o njima imaju, mekši, Evropi bliži, pripadnici ovog naroda, ali je, nažalost, i ovde ograničen broj rečenica kojima se „boyzi” služe.

Dakka Squadron: Flyboyz Edition uspeva tamo gde su mnoge Warhammer video-igre omanule - atmosfera, lik i delo „zelenih” su preneti odlično, a naročito će se svideti igračima koji su čitali „Deff Skwadron”. Sa druge strane, igra nema mnogo „mesa”, a AI protivnika nije baš izazovan, pa njena budućnost zavisi od količine igrača koji će igrati multiplayer (koji je trenutno pust kao planeta kojom je protutnjao WAAGH!), jer posle završetka kampanje nema razloga za ponovno pokretanje. Ako ste fan orka i ovu igru nađete na nekoj rasprodaji, svakako je vredi probati. Po punoj ceni od 16 evra lako ćete naći veliki broj i kompletnijih i kompleksnijih igara.