Aleksandar DINIĆ

1. april 2021.

Godinama unazad zasipa nas lavina atmosferičnih horor avantura iz indie studija. Nezavisni autori razvijaju ih kao da su naučili da je najbolji način da njihovo delo bude zapaženo ako igračima ponude neku unikatnu karakteristiku ili gimmick koji se retko viđa. Mundaun, švajcarskog tima Hidden Fields, ovo je shvatio krajnje ozbiljno, pružajući nam nešto zaista nesvakidašnje: kada ste poslednji put imali priliku da se sretnete sa igrom koja se odvija u zabitima švajcarskih Alpa, gde se svi dijalozi i naracija isključivo odvijaju na Romanšu, jednoj od retroromanskih varijanti romanske grupe indoevropskih jezika, kojom se zvanično služi manje od 80 hiljada ljudi i gde je sav grafički prikaz i vizuelni identitet ručno crtan i skiciran? Ovo možda zvuči kao ostvarenje hipsterskih vlažnih snova, ali je Mundaun, na našu sreću, daleko od tako nečega.

Glavni lik u čijoj ćete koži biti, nakon vesti o upokojenju voljenog dede i dugogodišnjeg izbivanja po belom svetu, vraća se u rodni Mundaun, brdsko-planinsko-livadsku regiju u visovima Švajcarske, kako bi se poslednji put oprostio od časne starine. Od bukvalno samog početka ispostaviće se, međutim, da nešto gadno nije u redu sa uspavanim dolinama detinjstva: deda je, zapravo, nastradao u požaru svog ambara pod misterioznim okolnostima; sporadično ćete sretati musavu devojčicu uznemirujuće ćutljivosti; malobrojni žitelji neće biti previše raspoloženi da vam odgovore na pitanja koja imate (naročito na ona koja se tiču stanovitih događaja iz davno prohujalog rata, a koji su ostavili svoj beleg na zajednici), dok se unaokolo povremeno šetka i pojavljuje pogureni tip sa crnim šeširom, često praćen iskrivljenjem i izmeštanjem realnosti koja bi i jednog H.P. Lakvrafta naterala da podigne obrvu...

Pitoreksni predeli pomenutog geografskog odredišta bi, na prvu loptu, asocirali na neku namunjenu, šarenu i zamućenu grafiku u engineu Unreal 4, sa kvalitetno osmišljenim lokalitetima nalik onima iz, na primer, jednog Nestajanja, Itana Kartera. Površinska karakteristika Mundauna sa kojom ćete se prvo susresti ovo u potpunosti ignoriše, okrećući se ka suprotnom ekstremu. Iz sveta su isisane boje, dok su sve teksture, razne ilustracije, crteži i sva prateća grafička „galanterija” u igri mukotrpno ručno iscrtani i to na nivou žvrljotina nekog neurotičnog đaka viših razreda osnovne škole, što vizuelno tvori perfektno teskobnu i turobnu atmosferu filma iz epohe nemačkog ekspresionizma (uz postavljanje rezolucije na 4:3 format slike za potpuni ugođaj). Efektan dodatak ovome je odlično aranžiran zvuk i zvučni efekti, što upotpunjava nekoliko uspelih momenata sa štrecanjem tokom igranja, kao i jedan masni jump scare koji će naterati na poskakivanje i najtvrdokornija srca.

Sam dizajn onoga što vas očekuje u igri ne iznenađuje previše, sa većinom krutih i površno odrađenih momenata, koji gotovo da uspešno podižu specifičnu atmosferu i kompletan stilski „dojam” Mundauna. Obilaženje nekoliko celina manjeg gabarita u igri praćeno je sijasetom elementarnih i logičkih avanturističkih problema (uz česte tragove i ograničena uputstva u vidu raznih crteža i ilustracija), sa povremenim „okršajima” ili nadmudrivanjima sa nevelikom paletom protivnika. Od dodatnih elemenata ubačenih u igru tu je kuvanje i ispijanje kafe (koja smanjuje skalu panike tokom stresnih momenata), hasanje pogače i Alpskih kobasica za povećanje linije zdravlja, odnosno, pronalaženje vojničkih priručnika za bolje i optimalnije korišćenje puške, jednom kada vam je priča tutne u ruke (za rudimentarne i primitivne okršaje sa vaskrslim vojnicima u kasnijem toku igre).

Zbog činjenice da se dâ kompletirati za manje od šest sati, Mundaun perfektno funkcioniše kao uspeli parnjak nekom niskobudžetnom, kvalitetnom horor filmu, počivajući na iščašenom i efektnom estetskom izražaju, uz sasvim zadovoljavajuću priču, probleme, događaje i likove koje želi da dočara na svoj unikatni način, u velikoj meri uspevajući u tome.