Aleksandar DINIĆ

1. avgust 2020.

Neke neodgonetnute stvari na ovome svetu jednom će dobiti svoj odgovor: pre ili kasnije ispostaviće se da je Elvis i dalje živ i da negde krka svoje banana-hamburgere premazane kikiriki puterom ili da je Majkl Džekson lažirao sopstvenu smrt i vratio se na rodnu planetu. Neke druge stvari, međutim, ostaće večna misterija. Kao, na primer, šta je tačno Hideo Kodžima hteo da postigne i poruči sa famoznim Death Strandingom? Kada je početkom novembra prošle godine ovaj igrački monolit sleteo među pleme čovekolikih konzolaša, nikoga nije ostavio ravnodušnim. Neki su ga pipkali sa strahopoštovanjem, neki u njemu videli nešto što ih je raspametilo, dok su treći samo odmahnuli rukom, jer veću budalaštinu nisu videli u životu. Nekih osam meseci kasnije slegli su ramenima, složili se da im i dalje ništa nije jasno i igru poslali taboru čovekolikih pi-si-jaša, da se oni bakću sa njom.

Odiseja Sema Portera, neumornog kurira postapokaliptične sutrašnjice koja je svetu donela isprepletanost sa nemirno-agresivnim dušama preminulih, odiše iščašenom i neuhvatljivom kreativnošću uz osećaj da gledate treću sezonu naročito uvrnute SF-serije, bez znanja o ranijim događajima i likovima. Nemrtve aveti koje pokušavaju da vas odvuku sa sobom, voidout detonacije ukoliko se dotični dočepaju ostataka nekremiranih pokojnika, hrono-kiše koje izazivaju ubrzano starenje i propadanje paketa, psioničke bebe prevremeno „izmeštene” iz utroba svojih majki, a koje omogućavaju detekciju onostranih pretnji, činjenica da je glavni junak besmrtnik of sorts, uz debelog Giljerma del Tora, harizmatičnog Mads Mikelsena i druga prepoznatljiva glumačka lica, delovi su zapleta, okruženja i narativnih momenata koje kao da je osmišljavala neka sasvim deseta osoba, koju je Kodžima, zatim, ponovo vezao za lanac u podrumu i odlučio da ostatak igre „ukrasi” sopstvenim banalnim tripovima.

Osim ako niste bili u medijskom karantinu od početka prošlog novembra, znate da se monumentalna količina aktivnosti u igri vrti oko transporta i isporuke različitih dobara, namirnica i inih tovara između čvorišnih bunkera u kojima obitavaju ostaci ljudske civilizacije. Optimalni balans između količine tereta koji ćete poneti, njegovog rasporeda po podvesnim tačkama na vašem egzo-ramu i bauljanje po krajoliku uz žongliranje tovara koji će vas zanositi, kombinovano je sa korišćenjem nekoliko transportnih sredstava, kao i izgradnjom pomoćnih objekata različite namene (terminali za istovar robe, energetski piloni za napajanje baterija, osmatračke kule, mostovi, žičare i ostalo).

Fokus autora igre stoga se, nalik detetu koje je napravilo svoj prvi Fejsbuk profil i na kojem je fotografija sa rođendana dobila par „lajkova”, svodi na konstantno i zamorno potenciranje povezivanja ljudi, kako kroz dostave paketa na finalna odredišta, tako i kroz infantilno lajkovanje različitih predmeta i objekata koje su drugi igrači u svojim odvojenim sesijama posejali po terenu. Ovo, međutim, nije praćeno odgovarajućim menjanjem sveta: osim par story sekvenci, lokacije su uniformno prazne, lišene živih ljudi koji bi se valjda odvažili na izlaske iz svojih bunkera u skladu sa vašim napretkom, komunicirajući sa vama isključivo kroz hologramske projekcije. Sem Porter ogromnim delom igre podseća na kurira koji dostavlja pice na različite žurke širom grada, od kojih zatim dobija samo zahvalnost, mršav bakšiš i vrata zalupljena u lice.

PC verzija igre donosi očekivana tehnička unapređenja (više rezolucije, otključan frejmrejt, ultrawide podršku, foto-sešn-selekšn režim), ali i neočekivane probleme sa optimizacijom, variranjem FPS-a, kombinacijama hardvera koje igra ne miriše i slično.

Ako svemu ovome priđete nalik igri Stardew Valley, čija je suština jednoobrazno ponavljanje i prepuštanje nizu istovetnih postupaka ili ako tokom igranja u sebi otkrijete inner-poštara, Death Stranding će vam savršeno prijati. Ostali mogu da odvoje vreme i odgledaju 11-časovnu kompilaciju svih sinematika na Youtubeu, zbog bizarne i svakako intrigantne priče.