Dragan KOSOVAC

1. avgust 2020.

Tokom petnaest godina rada u studiju Bungie, Markus Leto je na poziciji kreativnog direktora radio na razvoju hitova kao što su Myth: The Fallen Lords i prvih pet naslova u franšizi Halo. Nakon što je napustio Bungie, Markus je sa grupom prijatelja, takođe veterana igračke industrije, osnovao studio V1 Interactive i krajem juna smo, konačno, dobili priliku da vidimo njihov prvenac - hibrid FPS-a i RTS-a nazvan Disintegration. Od ljudi sa pomenutim pedigreom očekivali smo mnogo. I dok ova igra nikako nije potvrda poslovice o prvim mačićima, nije ni trijumf inovativnog gameplaya koji nam je najavljivan.

Disintegration nas vodi u distopijsku budućnost, smeštenu na kraj 22. veka. Klimatske promene, ekonomski kolaps i nove bolesti doveli su čovečanstvo na ivicu propasti. Rešenje je u procesu nazvanom „integracija” - koji podrazumeva prebacivanje ljudske svesti u robotizovano telo da bi se privremeno smanjilo opterećenje na Zemlju i njene resurse. Sem toga, integrisane osobe trebalo bi da budu vraćene u ljudska tela kada se planeta dovoljno oporavi i to pre nego što njihovi robotizovani umovi potpuno zaborave svoju ljudsku stranu. U takvom svetu, grupacija zvana Rayonne postala je supersila sa dovoljno vojne moći za sprovođenje radikalnog plana za izmenu naše vrste - oni žele da nateraju sve ljude na integraciju. Petoro integrisanih otpadnika, na čelu sa vašim likom, Roumerom Šoulom, pridružuju se poslednjem pokretu otpora čiji cilj je da zaustave Rayonneovu tiraniju i „rebootuju čovečanstvo”. Jedina šansa za pobedu je umešno kombinovanje vaših borbenih i taktičkih sposobnosti.

Srž Disintegrationa je ideja da u svetu igre najopasniju borbenu platformu predstavljaju takozvani „gravicikli”, laka vozila koja lebde na malim visinama sa idealnim pregledom situacije i višestruko podesivim arsenalom i sistemima za podršku kopnenih jedinica. Ko bi rekao, upravo Roumer je vrsni pilot gravicikla i idealna osoba da povede grupu saboraca u seriju bitaka protiv Rayonneovih snaga.

Opšti utisak Disintegrationom u potpunosti zavisi od toga kako igrač doživljava specifičan pristup borbi dok upravlja graviciklom. Kada sve funkcioniše kao što su u teoriji osmislili dobri ljudi iz V1 Interactivea, ugođaj je zaista impresivan. Nažalost, tokom većeg dela igre praksa je prilično daleko od teorije. Sam gravicikl je prilično kul ideja - pokretni komandni centar borbenog odreda koji ima dovoljno vatrene moći i oklopa da može ravnopravno da se umeša u okršaje, ali nije tenk koji juri napred i upija artiljerijske granate grudima, niti teškaš naoružan do zuba, koji je u stanju da sam reši neprijateljski garnizon. Vaš zadatak je, tako, prvenstveno da koordinišete kretanje i napade ostalih članova odreda, sa naročitim obraćanjem pažnje na cooldownove njihovih i vaših specijalnih sposobnosti, čiji efekti lako menjaju tok bitke u vašu korist. Naravno, pošto igra izgleda kao nešto gde bi trebalo da se gurate u prvi red i lično obračunavate sa nadirućim protivnicima, potrebno je određeno vreme privikavanja na vlastitu specifičnu ulogu.

Ipak, nakon tog privikavanja i dodatnog vremena provedenog uz Disintegration, većina igrača će da nabasa na najbitnije pitanje u vezi sa ovim naslovom: „Zašto ugođaj nije bolji?” Pobogu, ovo je igra u kojoj se upravlja letećom borbenom platformom i komanduje odredom elitnih robotizovanih ratnika, ovo bi trebalo da bude „ZOMGWOW!”, a ne tek puko „okej”. Odgovor, verovatno, treba tražiti u raskoraku između potreba single player kampanje (koja, načelno, nije loša) i kompetitivnog multiplayera. U prvom je neophodan osećaj moći, dinamike i slobode, a u drugom balans između suprotstavljenih boraca. Rezultat je osećaj oskudnosti i sputanosti, kao i gameplay koji nije ni prava pucačina, niti je potreba za RTS komponentom ikada zaista opravdana. Sve to polako, ali sigurno guši atmosferu i ugođaj.

Disintegration je igra koja vapi za značajnim izmenama igračke mehanike i u trenutnom stanju nikako ne opravdava cenu od 50 evra.