Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. avgust 2020.

Nisam zbunjive prirode. Naleti ponekad nešto što me „izuje iz cipela” i natera da širom otvorim usta u neverici i nerazumevanju. U svetu digitalne zabave i kompjuterskih igara do sada se zaista nisam susretala sa takvim stvarima. Verovatno je razlog tome i to što preferiram igre tipa „trči, pucaj, čučni, snajperiši, roštiljaj po svemu što izleti pred nišan”. Eto, došao je i taj trenutak.

Necrobarista, igra koju je stvorio razvojni tim Route 59, već satima me tera da klikćem po ekranu dok mi se iznad glave stvaraju oblačići u kojima blinka: „WTF?!” Da li je ovo, u stvari, toliko duboko da ne kapiram ili jednostavno kljakavo? Lame - što bi rekli Anglosaksonci.

Necrobarista je 3D vizuelna novela inspirisana japanskim anime naslovima. Prvo, šta u stvari znači sam naziv igre Necrobarista? Barista je, logično, čovek koji vodi bar. Ne baš barmen, već više neko poput menadžera bara. Prefiks necro znači da se naš bar menadžer bavi i mrtvima. Glavni lik (iako generalno nema glavnih i sporednih), mlada devojka Medi, u Melburnu vodi upravo takav, pomalo hipsterski bar, „Terminal”. Bar je, u stvari, mesto gde dolaze i živi i mrtvi. Živi da popiju kafu i nastave dalje, a mrtvi da popiju kafu, potroše svojih poslednjih 24 sata (jer toliko traje maksimalni dozvoljeni boravak) i nastave gde već idu... Jedno od glavnih pravila u baru je da nije dozvoljeno zapitkivati ostale goste da li su živi ili mrtvi. O sprovođenju pravila bara „Terminal” brine „Veće za smrt”, čiji je glavni predstavnik Ned Keli, verovatno najpoznatiji australijski odmetnik (namerno ga ne zovem kriminalcem), koji je sredinom devetnaestog veka lumpovao po južnoj hemisferi.

Zvuči šašavo? I jeste. Zbunjivanje (ili „dubokoumljenje”) počinje samim uvodom u igru kroz par animiranih minuta, posle kojih vam apsolutno ništa neće biti jasno i to se samo nadograđuje. Nastavlja se ulaskom u bar i dolaskom prve mušterije.

Gejmplej je prost. Jednostavno kliktanje mišem ili pritisak na taster ’Enter’ raspliće dijaloge i razmišljanja likova koji se pojavljuju u igri. Tekst se ispisuje na ekranu i povremeno poneka reč bude obojena u žuto i boldovana. Te, nazovimo ih ključne reči, služe u kasnijim delovima igre i međusekvencama gde igrate mini-igru. Igra je podeljena u činove, a snimanje pozicije moguće je u svakom trenutku, što je odlično, jer iako vas igra „tera” da nastavite, posle nekog vremena dolazi do zamora i povremena pauza je neophodna. Pretpostavljam da „native” govornici, Englezi, Ameri i ostali imaju manje takvih problema.

Ono u čemu Necrobarista blista je muzika. Glasovne glume nema, ali opuštajuća ili blago dramatična džez muzika sve vreme prati priču i mišljenja sam da je igranje sa slušalicama obavezno. Sam scenario i pisanje je dobro. Rečenice su kratke i jasne sa povremenom upotrebom slenga, tako da se odlično znanje engleskog podrazumeva za bilo kakvo razumevanje ionako teške priče o životu i smrti.

Grafički igra izgleda vrlo lepo. Likovi su dopadljivi i originalni. Sam bar Terminal je mračan, ali ukusno uređen. Svaka scena izgleda odlično i savršeno se uklapa u dijaloge. Boje su impresivne, a scena izlaska sunca, koju likovi posmatraju iz kafea, ostavlja bez daha. Naročito ćemo pohvaliti upotrebu kamere, koja gotovo u svakoj sceni deluje filmski profesionalno.

Glavna mana igre je priča za koju ponovo ističem kako nisam sigurna da li je vrhunska ili pre-pretenciozna. Mislim da će većina igrača biti u sličnoj nedoumici. Možda je Necrobarista za igrače koji su dovoljno zreli da mogu da percipiraju stvari o kojima govori. Takvih nema mnogo, a verovala sam da sam jedna od njih. Čitanje pasusa za pasusem teksta, čak i da je genijalan, zna da umori povremeno.

Trud pri izradi scenarija igre je očigledan, ali ova priča o životu, smrti i svemu ostalom nije za svakoga. Ako neko ima punu kofu strpljenja i višak slobodnog vremena, po ceni od otprilike dvadesetak evra, može da isproba Necrobaristu i naiđe na nešto po svom ukusu. Ili jednostavno uzmite da još jednom pržite demone u nekom Doomu i da vas ne boli glava.