Vladimir TRAJKOVIĆ

1. jul 2020.

Počev od već skoro deceniju stare Sandy Bridge generacije, Intel je uglavnom spavao na lovorikama i ulagao minimum truda u razvoj narednih modela svojih procesora. Dominacija koju je ta generacija procesora ostvarila i nemogućnost konkurencije da adekvatno uzvrati u narednim godinama, dovela je do toga da je iz generacije u generaciju napredak u performansama bivao sve manji. Čak se odustalo od decenijske „tick-tock” prakse, koja je podrazumevala da se u jednom koraku (tock) predstavi nova arhitektura, da bi se u narednom (tick) usavršio i usitnio proizvodni proces. U međuvremenu je taj ciklus produžen na tri koraka, a poslednja etapa trebalo je da predstavlja usavršavanje proizvodnog procesa.

Međutim, nova praksa potrajala je kraće nego ijedna do sada, jer evo već pet godina i isto toliko generacija procesora Intel ne uspeva da ovlada sitnijim proizvodnim procesom, te da konačno odmakne od 14 nanometara. Istina, to što AMD koristi duplo sitniji proizvodni proces ne znači po automatizmu da Intel nema konkurentne proizvode, ali svakako u velikoj meri ograničava domete daljeg razvoja, što je potpuno evidentno kada se nova generacija uporedi sa prethodnima.

Intel Comet Lake

Za generaciju Kaby Lake svojevremeno smo pomenuli da je, u suštini, tek za koju stotinu megaherca brža verzija Skylake generacije, koja je odustala čak i od sitnih unapređenja same arhitekture, te da ni teoretski nije brža za uobičajenih nekoliko procenata, dok smo o Coffee Lake generaciji pisali da nije donela čak ni viši radni takt, već samo puko povećanje broja jezgara. Novi Comet Lake, očekivano,nastavlja tu tradiciju, uz manja odstupanja. U zavisnosti od modela, dodata je po koja stotina megaherca u odnosu na pandane ranijih generacija, dok je broj jezgara udvostručen, ali samo virtuelno, jer su svi modeli nove generacije dobili Hyper Threading, tehnologiju koja omogućava paralelno procesiranje, te tako sistemu broj fizičkih jezgara procesora predstavlja kao duplo veći broj logičkih. Takođe, Intel je svoje nove modele darovao i nešto većom količinom keš memorije, ne bi li donekle ublažio razliku u odnosu na konkurenciju i nadomestio psihološki osećaj inferiornosti.

Sa devetom generacijom Core procesora predstavljeni su i modeli koji su ostali uskraćeni za integrisanu grafiku, a koji su u oznaci nosili sufiks „F”. Ta praksa je nastavljena, pa takvi modeli koštaju nešto manje u odnosu na verzije sa aktivnim grafičkim delom čipa. Ipak, grafički podsistem ni u ovoj generaciji nije unapređen, pa još uvek nosi istu oznaku HD6x0 i raspolaže istim mogućnostima kao i do sada.

Deveta generacija Core procesora donela je i novu seriju - Core i9, koja je po prvi put na Intelovoj mainstream platformi donela osam fizičkih, odnosno duplo više logičkih jezgara. U desetoj generaciji broj jezgara kod procesora ove serije porastao je na 10, odnosno 20 logičkih, barem kod modela koji koriste klasično procesorsko podnožje.

Detalj koji će obradovati sve entuzijaste koji još uvek polažu nade u modele sa sufiksom „K”, kod kojih je otključan množilac i koji mogu da se overklokuju, jeste to što je Intel napokon odustao od korišćenja termalne paste (omražene „žvake”) između metalnog poklopca (heat spreader) i samog procesora, te se vratio staroj, dobroj praksi koja podrazumeva lemljenje poklopca za procesor, a što garantuje znatno efikasniji prenos toplote na hladnjak i samim tim bolje rezultate overkloka.

Prvi model nove generacije s kojim smo se susreli daleko je skromniji od najboljih i nalazi se na sredini ponude. Zavirimo u njegove detalje.

Intel Core i5-10400

Ovaj model je prvi Comet Lake procesor koji je stigao na domaće tržište. Cena od oko 230 evra je svakako daleko iznad one koju preporučuje proizvođač, a što ga trenutno, nažalost, apsolutno eliminiše iz best buy klase u koju bi trebalo da spada.

Sa hardverske strane, stvari nisu tako loše. Šest fizičkih, odnosno 12 logičkih jezgara i isto toliko megabajta keš memorije deluju obećavajuće. Doduše, radni takt čije osnovne vrednosti iznose skromnih 2,9 gigaherca već pomalo kvare početni utisak, a ni Turbo vrednosti od 4,3 gigaherca „na papiru” ne deluju znatno impresivnije, pogotovo kada se u obzir uzme činjenica da procesor te vrednosti dostiže izuzetno retko. To i ne čudi previše, jer je deklarisana potrošnja svedena na svega 65 vati, što je moguće korigovati u podešavanjima BIOS-a kvalitetnijih ploča i, uz hlađenje koje podrazumeva nešto znatno moćnije od pratećeg box kulera, ostvariti radni takt blizak maksimalno deklarisanim Turbo vrednostima.

Ako ste pomislili da bi ovaj polu-overklokerski zahvat mogao da donese bolje performanse od plaćenih, ne nadajte se previše, jer je Intel rešio da korisnike zakine na drugom mestu i tako nastavi tradiciju sabotiranja svih korisnika koji ne žele da kupe najskuplje modele procesora i ploča. Naime, za ovaj model predviđeno je da koristi memoriju sa radnim taktom na 2666 megaherca. Upotreba bržih modula je moguća i poželjna, jer su dobici u performansama sasvim primetni, ali samo na pločama sa najskupljim, Z čipsetom. Intel je odlučio da čak i brži radni takt memorije smatra overklokom, iako su ti moduli fabrički deklarisani na vrednosti više od pomenutih 2666 megaherca. Dakle, džaba brzi memorijski moduli ako ne upotrebite ploču sa najskupljim čipsetom, što uz procesore koje nije moguće overklokovati baš i nema mnogo smisla, jer im je mogućnost overkloka uglavnom jedini adut u odnosu na slabije verzije čipseta. Čak ni tada uspeh nije zagarantovan, što smo lično iskusili, ali o tome kasnije, kada se upoznamo sa novim čipsetom.

Intel Z490

Za Z490 „novi” je previše napisati čak i pod navodnicima, jer je apsolutno u svemu identičan prethodnim Z270/Z370 čipsetima. Ista DMI 3.0 (direct media interface) magistrala, isti broj PCI-E 3.0 linija (24), ali i ista uskraćenost da dve grafičke kartice mogu da se koriste u x16 režimu, jer je čipset zadužen samo za periferije, a Comet Lake procesori i dalje raspolažu samo sa po 16 PCI-E linija.

Jedino što je novo jeste procesorsko podnožje, koje je „poraslo” i sada koristi 1200 pinova za kontakt sa procesorom. Srećom, dimenzije su ostale iste, pa budući vlasnici makar neće imati trošak oko nabavke novog rashladnog sistema. Još jedan novitet je prisutan, ali je ostavljen kao opcija, a to je mogućnost integralnog bežičnog povezivanja u skladu sa novim Wi-Fi 6standardom. Kako ovi kontroleri ionako skupe ploče čine još skupljim, mnogi modeli će ostati uskraćeni za tu opciju, mada je bežična mreža kod desktop mašina ionako retko u upotrebi i po pravilu je postojala kao opcija samo kod najskupljih modela ploča, čisto radi razmetanja karakteristikama.

Iz navedenog je jasno da na novoj Intelovoj platformi nema ni govora o PCI-E 4.0 magistrali, a čime se konkurencija na sva zvona hvali. Činjenica je da trenutno nema mnogo koristi od nove magistrale, osim ako ne planirate da koristite najbrže M.2 SSD uređaje, ali je isto tako činjenica da je Intel u priličnom tehnološkom zaostatku i da više ne može da „cedi suvu drenovinu”. Zato se provlače glasine o tome kako će novi čipset ipak podržavati PCI-E 4.0 protokol, ali tek sa narednom generacijom procesora sa kojom bi, takođe nezvanično, trebalo da bude kompatibilan. Obećanje, ludom radovanje, a kada je Intel u pitanju i posle svojevremenog besramnog ograničavanja Z270 ploča isključivo na Kaby Lake procesore, uprkos identičnom procesorskom podnožju koje je moglo da prihvati i Coffee Lake modele - ništa nas više ne može iznenaditi. Tako da, dok se naredna generacija ne pojavi i nedoumice ne budu otklonjene, Z490 će biti ograničen na PCI-E 3.0 i sa skromnim brojem PCI-E linija ostati u debelom zaostatku u odnosu na AMD-ove čipsete nove generacije. Ono u čemu je Intel blistao do pre koju godinu, sada je njegova najveća sramota. Ali, da vidimo kako u praksi izgleda jedna osrednja ploča sa novim čipsetom.

Gigabyte Z490 Aorus Elite AC

Naponska sekcija od 12 faza i prosečno veliki hladnjaci očigledno su dovoljni da izvuku maksimum iz svakog „K” procesora, pošto je ploča u potpunosti pasivno hlađena, a što nas je u eri vrelih čipseta i struje gladnih procesora prijatno iznenadilo.

Elektromagnetno izolovani i mehanički ojačani PEG i memorijski slotovi deluju ubedljivo, a i raspored M.2 slotova deluje kao da nije mogao da bude naročito bolji, jer su koliko-toliko udaljeni od procesora i grafičke, kao najtoplijih komponenata sistema, a uz to dva od tri raspolažu i sopstvenim hladnjacima. Ovde dolazimo do naznaka o budućoj podršci za PCI-E 4.0 o kojoj je ranije bilo reči. Naime, prvi M.2 slot trenutno nema nikakvu svrhu, niti će bilo koji SSD smešten u njega raditi. Pretpostavljamo da je predviđen da profunkcioniše sa narednom generacijom procesora u skladu sa PCI-E 4.0 standardom, jer je u specifikacijama navedeno da je i PEG slot „PCI-E 4.0 ready”, ali ostaje da se vidi šta će biti od sve te priče, jer je ovo prvi put da vidimo takav „zalog za budućnost”, barem na Intelovoj platformi.

Kome su potrebni klasični skladišni uređaji, na raspolaganju ima šest SATA konektora, uz napomenu da treći M.2 slot deli PCI-E linije sa petim i šestim SATA portom, te da njihova simultana upotreba nije moguća. Ipak, za prosečnu kućnu konfiguraciju, dva funkcionalna M.2 slota i četiri SATA porta trebalo bi da budu više nego dovoljni.

Mrežno rešenje je pomalo neuobičajeno. Za LAN je upotrebljen Realtekov mrežni kontroler brzine 2,5 gigabita po sekundi, iako Intel uz Z490 savetuje upotrebu svog mrežnog kontrolera iste brzine, koji je add-on uz sam čipset. Bežična varijanta izvedena je u skladu sa Intelovom preporukom i koristi njegov kontroler, ali slabiju verziju koja podržava brzine u skladu sa 802.11ac standardom, dok o novijoj 802.11ax verziji nema pomena.

Zvučni sistem ne spada u vrhunska rešenja i koristi Realtekov ALC1200 čip, koji pripada prethodnoj generaciji. Uprkos tome, tu su Nichicon Gold i WIMA audio kondenzatori, za bolju zvučnu sliku. Nema dodatnih pojačala i DAC-UP USB portova, tako da je zvučna podrška ostala na osnovnom nivou.

Broj USB portova je solidan, jer ih ima čak 10 na zadnjoj strani, od kojih nijedan nije izveden u skladu sa USB 3.2 standardom, a čudi i izostanak USB-C porta koji postoji samo kao opcija na unutrašnjem konektoru za povezivanje sa kućištima koja ga imaju ugrađenog.

Hardverska overklok sekcija je nepostojeća, a indikacija potencijalnih problema prilikom podizanja sistema svedena je na rudimentarne LED indikatore koji se odnose na procesor, memoriju, grafiku i boot uređaj. Nema čak ni statusnog displeja, što je uvek koristan dodatak. Barem je ostavljena opcija za flešovanje BIOS-a sa USB uređaja, bez potrebe za prethodnom instalacijom procesora i memorije, što ponekad može da bude od koristi.

A sad malo o mračnim stranama ove ploče. Prva je bukvalno mračna, jer integrisanu grafiku nikako nismo uspeli da nateramo da radi van BIOS-a i početnog boot ekrana. Pre podizanja operativnog sistema mašina bi „zakucala” uz treperenje kursora na ekranu kao u doba DOS-a. Bez obzira na to da li se sistem podizao sa M.2 ili klasičnog SATA SSD uređaja, rezultat je bio isti. Takođe, uz upotrebu dodatne grafičke kartice, podizanje sistema je prolazilo u najboljem redu...sve dok je takt memorije bio 2666 megaherca. Naime, druga velika falinka je to što ploča nikako nije htela da radi stabilno uz RAM na 3000 megaherca. Ili je odbijala da završi boot sekvencu uz indikaciju greške na procesoru na statusnoj LED lampici ili bi sistem zakucao vrlo brzo nakon podizanja Windowsa. Napominjemo da upotrebljena HyperX memorija već godinama besprekorno radi na redakcijskoj test mašini uz i5-8400.

Pretpostavljamo da će navedeni bagovi biti rešeni kroz naredne verzije BIOS-a, ali upozoravamo buduće vlasnike da im čak ni Z ploče neće uvek biti garancija da će RAM proraditi na taktu višem od onog koji konkretan model procesora podržava (neki od jačih modela podržavaju RAM module radnog takta od 2933 megaherca).

• • •

O performansama nećemo trošiti previše reči, pošto su dometi jezgara Core procesora odavno poznati. Dovoljno je uporediti modele ranijih generacija sa istim brojem jezgara i sličnim vrednostima radnog takta da bi se dobila prilično tačna slika. Činjenica je da je Intel iz vođstva prešao u onog koji se trudi da sustigne konkurenciju i kalkulisanjem sa brojem jezgara i radnim taktom pažljivo cilja suparničke modele u nameri da ostane koliko-toliko ravnopravan takmac. To mu još uvek uspeva, naročito na polju igara, ali se razlika na tom poslednjem bastionu prednosti sve više osipa i odavno je nedovoljna da bi Core procesori mogli da ostanu na poziciji na kojoj su bili. Procesori i5 serije trebalo je da dobiju ovoliko jezgara još sa Kaby Lake generacijom, a da se danas već naveliko proizvode sa veličinom tranzistora od bar sedam nanometara i da pri tome imaju polazne vrednosti radnog takta od barem četiri gigaherca. Ovako je Intel u debelom zaostatku i deluje više kao da se pošto-poto trudi da ostane iole konkurentan, nego što može da povrati višegodišnje vođstvo koje su mu Ryzen procesori iz generacije u generaciju sve više uskraćivali. Intelu je potrebna potpuno nova arhitektura i proizvodni proces da bi ponovo bio ubedljiv, a nijedno od ta dva trenutno nije na vidiku.