Rozmari Rid je posle jedne kobne noći naučila bitnu lekciju - ne šunjati se u štiklama na tuđem posedu. Ova dama, koja stuče paklu cigareta kao da je kesica gumenih bombona, pokušava da otkrije šta se desilo ćerki Ričarda Feltona, nemoćnog starca koji živi u velelepnoj vili negde u Italiji. Kada joj zalupe vrata pred nosom, gospoja odlučuje da takva sitnica ne može da je zaustavi i prvom prilikom se ušunja ljudima u kuću, što je bila velika greška ili, rečima italijanskog oficira Bertorelija iz serije „Allo Allo” - What-a mistake-a to make-a! Stari gazda imanja je mnogo više opak nego što izgleda.

Izmučeni Oci je igra žmurke u velikoj kući. Njuškate po budžacima i odgonetate zamršenu istoriju familije Felton dok ste pod stalnim velom opasnosti da će vaše lupanje vratima, šerpama i loncima postati preglasno i da ćete morati da se bacite u opštu bežaniju ako vas spaze. Mesta za sakrivanje je veoma malo, kao i predefinisanih tačaka za snimanje pozicije i lečenje (ogledala), mada je Rozmari u kondiciji i može neograničeno da beži kada je pojure. Iako možda deluje kao sandbox, igra je poprilično linearna, sa nošenjem predmeta od tačke A do tačke B da bi se otvorio prolaz C, te su i sami problemi pred vama veoma rudimentarni.

Sve bi to još i bilo pristojno da su developeri čuli za divnu reč „doslednost”. Protivnici vas nekada ne vide kada prođu nekoliko koraka pored vas, nekada i sa kraja hodnika, a ni čučanj iza prepreke ne znači uvek da ćete ostati sakriveni. Rozmari ponekad zakasni sa reakcijama na komande. Takođe, igra ima gomilu quick time sekvenci, od rasterivanja moljaca (ne pitajte) do izbegavanja instant pogibija. Štaviše, cela poslednja deonica, koja inače nije bila testirana kroz early access, krcata je takvim glupostima i u nekoliko navrata smo poželeli da igru oteramo dođavola i zauvek je obrišemo.

Zvuk je još gori. Ključan deo atmosfere jedne horor igre ovde je veoma podbacio, a onaj ko je bio zadužen za miksovanje zvuka je počinio kriminal nad našim ušima. Vrlo često se dešavalo da su međuanimacije mnogo glasnije od ostatka igre, svaki glumac kao da je snimao svoj dijalog na drugačijem mikrofonu, a prostornost zaboravite. Prečesto se dešavalo da čujemo nekoga tik iza nas da bi se ispostavilo da je na spratu iznad. Džaba Unreal 4 i svi šejderi kada potencijal nije iskorišćen.

Najveći poraz je to što igru prolazite za najviše pet sati (ako ne počupate kosu tokom finala) i što je u stvari ovo tek prvo poglavlje trilogije. Zaista nismo sigurni ko će nestrpljivo čekati dalje odmotavanje ove priče, kao i njen dolazak na konzole kasnije ove godine.