Ako obožavate naučnu fantastiku, ali imate vrlo malo vremena da kroz literaturu endaldžujete tu umetničku preferencu namenjenu ljudima bez dece i posla, onda, recimo, čitanje septologije „The Expanse” nije predlog koji može da ima realistično ovaploćenje. Hell, čak je i gledanje TV serija krupan poduhvat za ljude zatrpane obavezama.

Možda su igre ključ? Igre kao što je SOMA, čijih desetak sati u sebi sadrže više tvrdog SF-a nego biblioteke lesser literature? Kažete igrali ste je i hteli biste nešto slično... Tako dobrog heroina nema, ali možda mogu da vam ponudim metadon koji se zove The Station.

U pitanju je narativna puzzle avantura koja, za razliku od walking simulator budalaština kao što su Gone Home i Tacoma, spada u IGRE. U D stanici preuzimate ulogu operativca koji je poslat na istraživačku svemirsku stanicu čija je tročlana posada prestala da komunicira s bazom. Stanica, The Espial, predstavlja visokotehnološko čudo čiji je zadatak da iz orbite, u stealth modu, proučava primitivnu civilizaciju na planeti na kojoj besne ratovi. Nešto je očigledno pošlo k vragu jer na prilazu stanici uočavate oštećenja na spoljnoj oplati, a dočekuje vas i totalna radio-tišina.

U igri se prelama nekoliko različitih vajbova, među kojima je najjači onaj koji evocira sećanje na čitanje romana „Solaris” (nekome će ta preporuka biti sasvim dovoljna da odigra igru). Brojni pisani i narativni logovi svedoče o rastućoj netrpeljivosti među članovima posade i sve krupnijem raskolu između osećaja dužnosti i individualnih strahova, motiva i inhibicija, kao i eskalirajućih rezervacija prema poenti posmatranja „agresivnih primitivaca” na površini. Pored literarne komponente, u igri vas očekuje i doza dobro zamišljenih puzzli, koje se mahom svode na popravku staničnih sistema i otvaranje njenih sekcija u potrazi za nestalom posadom. Nijedan od problema ne spada u hard-core kategoriju zbog koje biste razbijali glavu, ali daleko od toga da vas igra vodi za ruku kao da ste hendikepirani.

Igri mogu da se zamere dve stvari: dužina od svega dva i po sata, koliko će vam biti potrebno za brzi prelaz bez otkrivanja svake skrivene tajne, i ružna grafika za koju je odgovoran Unity engine. Ili Unity nije pogodan za naslove koji treba da istaknu mistiku i lepotu svemira ili ljudi ne znaju da rade u njemu i uzimaju ga samo zato što je besplatan.

The Station ima krindžvorti tvist na kraju, koji zapravo nije neka posebna misterija za svakog ko obraća pažnju tokom igranja. Naravno, pogađate o čemu se radi i nema potrebe da vam spojlujem...