Nazvati Dissidiu običnim fighting brawlerom bilo bi pogrešno na toliko različitih nivoa. Jedno je sigurno, ova hibridna borilačka igra nije za svakoga i tu ne mislimo samo na to da je zbog okruženja i sadržaja namenjena prvenstveno ljubiteljima serijala Final Fantasy. Naime, u pitanju je timska (tri na tri) borilačka igra sa strateškim elementima koji u velikoj meri komplikuju „odmotavanje” akcije, ali i snalaženje u opštoj gunguli koja se odigrava na ekranu.

Borbe se odvijaju u ogromnim arenama, ali i na otvorenom prostoru, po kojem se krećete (i letite) bez ikakvih ograničenja. Na raspolaganju su „pejzaži” iz svakog Final Fantasyja do sada, a isto može da se kaže i za likove, kojih je na raspolaganju ukupno 28. Podeljeni su u tri klase: Vanguard, Assassin i Marksman i upravo njihov izbor diktira razvoj akcije na terenu. Ovde nije dovoljno „našaketati” protivnika serijom ubitačnih komboa i odvojiti ga od života, već je poteze potrebno pažljivo planirati i koordinisati sa saborcima. Pored HP skale, borci poseduju i famoznu Brawler skalu, koju je prvo potrebno iscrpeti naročitim Brawler napadima pre nego što se na protivnika obrušite na klasičan način i popijete mu energiju besomučno ga mlateći. Postoji i treća skala - Stamina, koju trošite trčanjem i izbegavanjem udaraca. Što se tiče pomenutih klasa, važno je napomenuti da su Vanguardi siledžije koje nanose najviše štete, Assassini poseduju povećanu pokretljivost, dok Marksmani preferiraju obračunavanje sa protivnikom „na daljinu”. Kombinovanje njihovih mogućnosti je od esencijalne važnosti za uspeh tokom borbi, ali stvari ovde tek počinju da se komplikuju. Svaki karakter ima i specijalne moći (u svaku borbu ulazite sa dve EX sposobnosti), dok je na raspolaganju i summonovanje heroja koji protivniku damage nanose bez vaše neposredne kontrole. Naravno, i za ovo postoji posebna skala, koja se puni uništavanjem portala koji se povremeno pojavljuju na bojnom polju.

Sistem borbe na papiru zvuči više nego komplikovano, ali je u praksi - još komplikovaniji. Na toliko stvari morate da vodite računa da će vam biti potrebni sati i sati vežbanja pre nego što „uklavirite” kako šta funkcioniše. S obzirom na to da se Dissidia Final Fantasy NT prvenstveno oslanja na online borbe, to će biti veliki problem. Preko potrebnu rutinu možete da stičete u privatnim sobama, gde će vam društvo praviti prijatelji, ali i u offline borbama sa botovima. Lokalni multiplayer ne postoji, što znači da nećete biti u situaciji da vežbate koordinisanje akcija sa živim saborcima. Inače, igra ima integrisan chat sistem, preko kojeg bi trebalo da komunicirate sa ostalim članovima tima koristeći predefinisane poruke. Ne treba posebno naglašavati da se u jeku borbe, plazme specijalnih efekata i „ložačke” muzike poruke veoma teško uočavaju i da ih je muka slati zbog niza parametara o kojima istovremeno morate da vodite brigu. Šta je sa kampanjom? Iako postoji, Story mod je do te mere ogoljen i rafinisan da se svodi na gledanje cutscena i tek poneku borbu. Pri tome, pomenute međuscene su vrlo šture i urađene su gotovo kao neki trejleri. Sledi najveće (neprijatno) iznenađenje: bez obzira na to da li se radi o sledećem filmiću ili borbi, potrebni su vam tokeni da biste otvorili „nivoe”. Dakle, nije dovoljno da pobedite u borbi ili odgledate animaciju, već da zaslužite pravo da nastavite dalje. To se dešava i u offline i u online režimu, pa dolazite u situaciju da kampanju otvarate iz „sporednih” igračkih režima, umesto da bude obrnuto. Kada je već sve tako, nećemo gubiti mnogo vremena na objašnjavanje zapleta koji prati sukob boginje zaštite i boga uništenja, a sve u dalekoj budućnosti i posle dešavanja u prva dva nastavka, koje smo imali prilike da igramo na PSP-u.

Rekli smo da kroz igru defiluje 28 karaktera i da su predstavnicima pokriveni svi Final Fantasy naslovi, pa čak i Tactics i Type-0. Stvari se ovde neće završiti i tokom meseci koji su pred nama autori će dodavati u igru nove likove. Na kraju će ih ukupno biti 50. Zanimljivo je da će upgrade prvo dobijati arkadna verzija igre, koja je veliki hit u Japanu i zbog koje Square Enix razmišlja u ulasku u e-sport vode. Inače, aparati su ciljano izgrađeni na PlayStationima 4, tako da je cela igra zapravo „od nule” i napisana za Četvorku. To je rezultovalo više nego ubedljivim tehničkim karakteristikama, među kojima prednjači grafika. Konzistentnost varira, pa su neke oblasti upečatljivije od ostalih, ali se za karaktere može reći da su savršeni, kako same animacije, tako i nivo detalja. Sve je okupano mnoštvom specijalnih efekata, a rame uz rame stoji i zvučna podloga. Naravno, ona će vam se dopasti isključivo ako preferirate dalekoistočni šmek, koji je naročito naglašen.

Dissidia Final Fantasy NT nije „smuti, pa prospi” ostvarenje, iako se na prvi pogled čini da je upravo to. Nama se pre čini da su se autori „rasplinuli” po bojnom polju pokušavajući da u igru uključe nove ideje i tako joj daju posve drugačiju aromu od uobičajene. Činjenica je da igra poseduje specifičan i krajnje unikatan sistem borbe, ali je on previše komplikovan za prosečnog igrača i previše se oslanja na koordinaciju među igračima. Tu je i online ustrojenost, za koju je potrebno pravo društvo, ali i uplaćena PSN+ pretplata, bez koje nema ništa. Konačno, poslednji ekser u kovčeg zakucaće nespretno osmišljena kampanja, koja u igrama iz klase odavno više ne predstavlja poslednju rupu na svirali, što je ovde očigledno slučaj. Šteta, jer nam se zaista svideo put kojim su autori krenuli.