Čitave tri i po godine nakon premijere prvog dela igre The Fall, platformsko-logičke avanture sa hermetičnom atmosferom i Metroidvania izvođenjem, pred nas je konačno stigao drugi deo ove fantazmagorične slagalice. Džon Vorner, autor serijala, igračima ovog puta nije podario samo puki nastavak događaja i mehanike igranja od onomad, već je uložio evidentan trud da drugi deo krase novi i originalni momenti koji produbljuju priču o veštačkoj inteligenciji A.R.I.D.

Da ne bismo spojlovali finale prve igre putnicima namernicima koji je nisu igrali, a dohvatili su se ovog opisa, reći ćemo samo da se dvojka direktno nastavlja na događaje iz prvog dela, sa kojima se možete upoznati u opisu prve igre (SK 08/2014). Oslobođena svojih ograničenja i dužnosti, samorazvijajuća veštačka inteligencija borbenog odela A.R.I.D. nalazi se na svojevrsnoj evolutivnoj raskrsnici. Da li da pobegne iz sveta robotolikih agresora i utihnulih naučno-istraživačkih pogona ili da se povinuje sporadičnim impulsima koji joj nalažu da otkrije kakva je sudbina zadesila njenog prvobitnog korisnika, pukovnika Džozefsa?

Bez obzira na to kakva se odluka kuva u njenoj usijanoj glavi, njen primarni zadatak biće pronalaženje i neutralisanje virtuelno-stvarnih napasnika koji hoće da izvrše invaziju i pokore nove veštačke inteligencije. Ovo ćete obavljati kroz dva segmenta igre, koji se smenjuju i u drastičnoj su disproporciji po pitanju kvaliteta, zanimljivosti, scenarija, atmosfere i finalnog utiska (i ocene). Prva se odnosi na bezvezno i kruto platformisanje po nekakvoj virtuelnoj konstrukciji (nalik ružnoj varijanti digitalnih challenge okruženja iz, na primer, igara Assassin’s Creed i Metal Gear). Dizajn je bazičan i jednostavan, deluje kao da je na brzinu skockan u editoru kao rani placeholder konačnih nivoa. Lik koji vodite se kruto kreće i skakuće, „borba” je štura sa nekakvim sigurnosnim protokolima u vidu agresivnih mrlja i fleka, a pucanje u sigurnosna, raznobojna vrata kako bi se otvorila, podseća na rane 3D amateur hour igre sa početka neke od prošlih decenija.

Oštar kontrast ovome čine segmenti u kojima privremeno „uskačete” u kontrolne vodove i tela nekoliko robotskih sluga, koristeći njihove programirane algoritme i obrasce ponašanja kako biste se više približili neprijateljima. Robotski batler, na primer, ciklično ponavlja identične radnje u kući čijim (davno pokojnim) vlasnicima bezrezervno služi, postavljajući pred igrača zadatak da primeti rupe i nedoslednosti u njegovim rutinama. Tom prilikom, u ograničenom opsegu, potrebno ga je naterati na radnje mimo ustaljenih obrazaca, u isto vreme intelektualno se nadmudrujući sa njim kako biste ga ubedili da su takve odluke zapravo njegova ideja.

Usamljeni ronin u ovom (ičšašenom) svetu najviše voli da meditira, kontemplirajući nad svojim likovnim kreacijama, odnosno da se razgibava izvodeći borilačke kate u svom dojo bunkeru. Nad njim imate više kontrole, ali ćete se stalno rvati sa njegovim egom, koji treba da zaobiđete ili zavarate kako biste njegovo telo iskoristili u borbama sa legijama drugih ronin-modela (kroz efektne akcione sekvence, nalik stanovitim indie igrama čijeg imena ne možemo da se setimo). Treći upravljiv lik je robotska plavuša za „poslovni eskort i druge potrebe”, koju je potrebno provesti kroz niz povezanih birtija, klubova i lokacija sumnjivog izgleda. Dotične lokacije su nastanjene ciničnim muškarcima koji neće iz prve pasti na čari mlade gospojice, zahtevajući kreativno razmišljanje o tome kako da od njih izvučete ono što vam je potrebno za dalji napredak.

Po pitanju izgleda i dizajna, ovi segmenti predstavljaju kontrateg pomenutim platformskim deonicama, a sve ih povezuje avanturistički momenat. Iako nisu dugački, u ove segmente je utkano mnoštvo problema i načina za njihovo rešavanje, jer počivaju na bizarnoj logici, isprobavanju naizgled nespojivih radnji, uočavanju specifičnih ponašanja likova koje vodite i srećete i uočavanju bitnih predmeta ili elemenata na ekranu. Najveća zamerka se ponovo odnosi na nezgrapnu i neudobnu mehaniku igranja. Nebitno koji lik u datom trenutku vodite, detekcija interesnih tačaka na ekranu (kao i ranije) moguća je samo ako aktivirate varijantu svetlosnog snopa koju trenutno koristite (desni klik mišem). Ovo podrazumeva prostiranje svetla po ekranu kako vam nešto ne bi promaklo, uz neželjeno okretanje lika u suprotnu stranu kada (nepostojećim) kursorom pređete na suprotnu stranu vertikalne ose. Naporno, mučno, dosadno, živcirajuće i nepotrebno kada se uzme u obzir bezbroj alternativnih načina na koje je ovo moglo biti elegantnije odrađeno.

Grafički, igra zadovoljava receptore koji cene dobru, zatamnjenu i napetu SF atmosferu, odnosno razočarava kada ste u osvetljenijim deonicama, jer tada primećujete sveopšte vizuelno siromaštvo i svedenost, uz kljakavu i krutu animaciju kretanja. Sa zvučne strane, nemamo zamerke. Čućete kvalitetan voice-over, ambijentalne zvukove i hukove, klasične kompozicije i odlične tehno numere u dinamičnijim momentima.

Na sve navedene mane i propuste ćemo zažmuriti s obzirom na to da je igra i dalje, u najvećoj meri, delo jednog čoveka, uz držanje palčeva da će dotični ubuduće uvideti greške, prvenstveno što se tiče neudobnog dizajna kontrola i kretanja lika. Ako ste ljubitelj kvalitetne, bottleneck naučne-fantastike, tema vezanih za odmetnute veštačke inteligencije koje postaju svesne same sebe i traže svoje mesto pod digitalnim i stvarnim suncem, serijal The Fall je prava stvar za vas. Ostaje nam da se nadamo kako će izgledni treći deo krasiti isti ili viši nivo inovacija koji nam je donela dvojka.