Konami je oterao Hidea Kodžimu, ali u kompaniji nikad nisu rekli da stavljaju tačku na njegov odnosno njihov serijal Metal Gear. Prva MG igra u postkodžimijevskoj eri jeste Metal Gear Survive, naslov s vrlo lukavo osmišljenim karakterom: umesto bizarne naracije i zapleta jedinstvenog tonaliteta koji je za serijal bio podjednako bitan kao stealth/borbena mehanika, igra kompletan fokus baca na kooperativnu survival mehaniku, gejmplej kakav do sada nije viđen u nekoj Metal Gear igri. Dok se ne snađu za nekog Kodžimu lite koji će da bude dovoljno uvrnut da MG igrama može da pruži literarni okvir kakav fanovi očekuju, Konamijevci će vatru održavati besnim glistama i ovakvim spin-offovima.

Metal Gear Survive je čudan svat. Ako sam dobro shvatio opis na službenom sajtu, igra je zamišljena kao simulacija preživljavanja koja ima raznovrsne single i multiplayer modove. Osnovna postavka igre tiče se borbe sa zombijima u paralelnom svetu u koji su komandosi kojima je komandovao Big Boss uvučeni nakon njegovog nestanka. U jednom trenutku bili su u fazonu „Vietnam, yeah, Revolver Ocelot, OMG, hajfajv!”, a u drugom su se obreli u čudnom krajoliku kojim plaze kreature sa crvenim kristalima umesto glave. Zabrinjavajući razvoj događaja...

U beta verziji koja je u više navrata išla tokom zime mogao je da se proba samo kooperativni „salvage” mod koji bi trebalo da ilustruje većinu elemenata koji će postojati u finalnoj verziji (odbrana baze, skupljanje resursa, crafting...). Ovaj mod, namenjen četvorici igrača, kao osnovu ima klasičan „horde” mod u kojem kroz nekoliko talasa čuvate objekat u centru baze. Taj objekat je nekakva pumpa koja iz tla sisa energiju, koju nakon meča koristite za levelovanje i crafting. Akciju posmatrate u trećem licu, opremljeni oružjem i gadžetima koje ste u pripremnoj fazi smestili u inventar. Šira okolina baze prepuna je resursa koje možete da skupljate i koristite za crafting dodatne municije, potrepština, delova ograda i vreća s peskom, a ono što ne potrošite prenosi vam se u generalni inventar. Nakon nekoliko minuta bauljanja pumpa kreće da radi (možete je i sami aktivirati ako vam se ne jurca za resursima) i počinje prvi talas. Vi i ostalo troje igrača treba da preživite i da sprečite da vam zombiji, koji dolaze u nekoliko sorti (obični, oklopljeni, eksplozivni...), razbiju odbranu i unište pumpu u centru baze. Na easy nivou, koji je defaultan, to nije nimalo teško, pogotovo ako pre trećeg talasa sednete za komande mini-walkera s mitraljezom koji vam igra velikodušno ponudi. Na normal i hard nivou očekuje vas sasvim druga priča koja zahteva bolju pripremu pre meča (pre svega, opremanje portabl teškim mitraljezima, minobacačima, minama i drugim jačim hardverom) i glasovnu koordinaciju s ostatkom ekipe.

Reklo bi se da prava igra počinje tek nakon nekoliko misija, kad skupite dovoljno resursa i šema za kraftovanje opreme, oružja, gadžeta, dopunu municije i potrepština. Prvo što vas čeka jeste crafting municije koju ste potrošili u igri, koja se kao i u co-op modu Fortnitea ne obnavlja automatski. Crafting opreme, pogotovo one rare i epic karaktera zahteva najrazličitije resurse, tako da vam grindovanje ne gine. Na sreću, dobru dozu sirovina dobijate iz nagradnih kutija nakon meča koji ste uspešno priveli kraju.

Generalno gledano, igra deluje zabavno (makar salvage mod koji je mogao da se proba), ali ostatak elemenata koji ga okružuju nije. Bogatstvu opcija koje vam stoje na raspolaganju u VR bazi noge su polomljene abismalnim interfejsom koji je osmislio neko ko zaista nema tri funkcionalne daske u glavi. Umesto normalnog menija, od vas se očekuje da se šetate po VR varijanti 3D prostora koji podseća na Animus iz Assassin’s Creed igara i da aktivirate pojedinačne sisteme (inventar, crafting, leveling...). Kad aktivirate neku od sistemskih podstanica, očekuje vas kriptični interfejs koji ne podržava miš, već zahteva nabadanje koje liči na sortiranje direktorijuma u DOS verziji Norton Commandera.

Ugođaju igranja nimalo nije pomogao razbijeni mečmejking sistem kojem je u subotu i nedelju po podne trebalo u proseku 10 minuta da poveže četvoro igrača i oformi partiju u normal modu. Po defaultu, mečmejking zona se nakon instalacije demo verzije „samopodesila” na Okeaniju (!?), a izbor južne ili severne Evrope bio je duboko zakopan u menijima. Velika većina igrača, koja je uopšte shvatila da je postojala neka vikend-beta, ovo sigurno nije ni primetila, što je verovatni razlog za prolongirani mečmejking. Igra, inače, zahteva permanentnu internet konekciju, bez obzira na to što vam se možda igra samo single-player. Sve u svemu, glavnom referentu za prvi utisak kompanije Konami trebalo bi savetovati da promeni posao. Nešto u svinjogojstvu ili industriji obojenih metala bolje bi mu pasovalo od igračke industrije.

Pored bagovitog mečmejkinga, always online režima i arhaično-retardiranog interfejsa, za finalnu verziju igre najavljeni su lootboxovi i mikrotransakcije! Reklo bi se da u Konamiju nisu dobili memo o tome šta ljudi žele, a šta ne žele da vide u 2018. godini. Japanski developeri i posebno izdavači često nemaju sluha za potrebe zapadne igračke publike, ali Konami se ponaša kao ekonom madrase u Kairu koji ne želi da poveruje da deca mogu da odbiju da jedu ono što im je servirano za ručak. Jedite, mali kauri, jedite ili šiba po prstima! Ali, efendijo, ti si tu da služiš nama, ne obrnuto! JEDITE KAD KAŽEM!

U trenutku dok ovo čitate, igra je već izašla, a detaljni opis možete da očekujete u sledećem broju.