Čučite u senci i posmatrate obližnjeg stražara. Da li ćete ga ubiti s leđa ili ćete mu spustiti luster na glavu? Da li ćete ga zaobići u oblaku dima ili ćete se prošunjati kroz ventilaciju? Ta i slična pitanja postavljaćete sebi tokom igranja nove stealth igre Mark of the Ninja, od autorâ Shanka okupljenih pod zastavom Klei Entertainmenta.

Odmah da naglasimo - ubedljivo najveća mana ove igre je njena bezvezna priča. Gotovo sve ostalo je veoma dobro. Kao i Shank, i ovo je 2D igra sa karakterističnim vizuelnim stilom u fazonu „Samuraja Džeka” i sličnih crtanih serija Gendija Tartakovskog. Zbog toga, kao i zbog veoma tečnih i lepih animacija, sve što poželite da učinite proteći će izuzetno glatko.

U osnovi, Nindža je punokrvna stealth igra, a tako morate i da je igrate. Ukoliko se protivnicima suprotstavite u stilu Ramba, nećete izvući živu glavu. Igra zahteva taktiziranje, jer je svaki nivo zapravo taktička zagonetka. Izazovi nisu posebno originalni, uključuju zaobilaženje stražara, pokretne zrake koji aktiviraju alarm i slično, ali ipak ima dosta inovativnih detalja. Naročito se izdvajaju zvuci, koji su prikazani vizuelno, u vidu kružića posebnih veličina. To, kao i stalno dodavanje novih začkoljica i gadgeta čini igru svežom do samog kraja.

To je sve lepo zamišljeno, a isto tako je i izvedeno. Rute, stražari i uopšte izazovi tako su napravljeni da ste, ukoliko pogrešite, uglavnom samo vi krivi. AI je prilično dobar, bolji nego u Dishonoredu, ali nije savršen. Na primer, protivnici ne primećuju da su im nestale kolege koje ste malopre eliminisali. Međutim, to u krajnjoj liniji i nije toliko bitno.

Najveći kvalitet Nindže ogleda se u tome što je to u neku ruku superherojska igra. Dok one jadne stražarčiće jednog po jednog ukljanjate s lica zemlje, imaćete takvu moć u svojim rukama da ćete morati da se osetite like a boss. U tom pogledu, igra nas je podsetila na Betmena. Samo sa ubijanjem.

Pored priče, druga veća zamerka nastaje usled same prirode igre. Ovo je stealth naslov, i samo stealth naslov. Recimo, pre igranja Nindže prešli smo Dishonored, koji smo mogli da igramo i po pet sati bez prestanka. A Nindžu igramo sat vremena, pa moramo da pauziramo. To je tako iz dva razloga. Prvo, u Dishonoredu vam je ponuđeno još aktivnosti pored šunjanja. Drugo, Dishonored je igra koja daleko više pažnje posvećuje priči, lore njenog surovog sveta je dosta razvijen. Toga nema u Nindži, pa je pomalo repetitivan.

Ali, eto, tih sat vremena zaista ćete uživati, a kasnije ćete se vratiti na još sat vremena. I tako sve dok ne pređete igru. Zato je svakako preporučujemo svim ljubiteljima stealtha, pa čak i onima koji to nisu, ali vole da koliko-toliko koriste mozak dok se igraju.