Prvi zapis, 17. septembar 1892. „Zaboga, Holmse, zar ste se ponovo odali toj đavoljoj tvorevini?!”, zavapio sam pošto sam svog dragog prijatelja zatekao polusvesnog, nesumnjivo drogiranog, lica toliko bledog da je izgledao kao da je upravo spušten u sopstvenu grobnicu. Holmsa nisam video već nekoliko godina, još od kada smo zaključili istragu o Džeku Trboseku, gnusnom monstrumu koji je šokirao javnost harajući ulicama Vajtčepela.

„Ne budite budalasti, Votsone!”, odbrusi mi Holms ljutito. „Vrlo dobro znate da ja tu đavolju tvorevinu, kako ste je brzopleto krstili, koristim radi stimulacije uma, u trenucima kada nije okupiran važnijim problemima. Eto, tako znam da će za ne više od pola minuta, kroz ona vrata tamo, projuriti grupa ukrajinskih proizvođača igračaka, sa molbom da upregnem svoj um kako bih rešio problem u koji su zapali, a sve sa ciljem umnožavanja njihovog kapitala”, reče Holms oholo. Bez obzira na toliko puta dokazane mentalne kapacitete mog prijatelja, bio sam uveren u to da još nije razvio proročke sposobnosti. Baš sam se spremio da mu to i kažem, kad neko pokuca na vrata...

20. septembar 1892. Moram priznati da sam i te kako uživao u samom činu istrage. Dolazak na mesto zločina, prikupljanje dokaza i kasnije donošenje zaključaka na osnovu njih činili su da se osetim ravnopravnim svom prijatelju. Bez sumnje, osećao sam se kao pravi detektiv. Temeljno praćenje događaja se podrazumevalo, jer sam često, zajedno sa Holmsom, a na moje veliko zadovoljstvo, bio u prilici da slažem do tada primećene činjenice u jednu skladnu celinu.

Tako je bilo i tog dana. Pri dolasku na lokaciju, pažljivo smo je pretražili, trudeći se da pronađemo sve ono što se činilo čudnim, a zatim smo ispitali leš jadnika koji je tako gnusno ubijen. Čitav proces umnogome me je podsećao na način na koji su policajci obavljali posao u Los Anđelesu, pola veka kasnije. Ruku na srce, uveren sam u to da je njihov posao iziskivao daleko više agilnosti, imajući u vidu to da nijedna prepreka nije od nas zahtevala fizičku spremnost.

„Holmse, mislite li da bi ovaj slučaj bio upečatljiviji kada bismo se češće susretali s fizičkim preprekama?”, upitao sam ga dok je merio dužinu cipela jednog od zločinaca.

„Zaista, Votsone, prestanite da mi dosađujete svojim besmislenim pitanjima”, odbrusio je, jedva me primećujući. „Slučaj je dupke pun logičkih problema, koji donose nemerljivo više zadovoljstva od bilo kakvog fizičkog izazova. Možda biste vi uživali u trčkaranju za zločincima. Ja sam ipak skloniji tome da otpatke društva privodim pravdi na jedan elegantniji način. I u tome svakako uživam”, završio je Holms. Morao sam da se složim s njegovom konstatacijom. Jasno, momci iz L.A. vodili su glamuroznije istrage, i na tome sam im zavideo, ali i naš slučaj imao je svojih draži.

22. septembar 1892. Posle obeda rešili smo da priuštimo sebi trenutak predaha, te smo se preselili u Holmsovu sobu. Odmah je dohvatio svoju vernu violinu, dok sam ja nastojao da se što udobnije smestim u njegovu fotelju. Možda je nad umešanima u ovoj aferi kružio oblak napetosti; nas dvojicu to i nije toliko doticalo. Slušajući prijatne zvuke violine, razmišljao sam o tome kako ovaj zločin, kada se sve uzme u ozbir, sadrži sve elemente onih zločina koji su mu prethodili, čineći ga suštinski istim.

„U potpunosti se slažem s vama, Votsone”, reče Holms iznenada. Ja sam ga na to samo bledo pogledao.

„Molim?”

„Rekao sam da se u potpunosti slažem s vama. Ovaj slučaj isuviše nalikuje avanturama koje smo do sada preživeli”.

„Ali, kako ste znali...”, počeh šokirano pre nego što me Holms prekide.

„Kako sam znao o čemu razmišljate? Pa, zar to nije očigledno? Posmatrao sam crte vašeg lica. Znam da vas ovakvi zločini obično duboko uznemire, međutim sada preda mnom sedite kao bezbrižan čovek. Još kada ste pogledali prema kolekciji priča o mojim podvizima, koje ste sami napisali i koje čuvam na gornjoj polici, sve je postalo kristalno jasno”, objasnio mi je Holms razdragano, sa blago vidljivim osmehom na uglovima usana.

Možda ovaj zločin i nije bio toliko neobičan i napet, ali mi je puko proučavanje mog prijatelja i njegovih metoda, uprkos svemu, pričinjavalo veliko zadovoljstvo.

25. septembar 1892. Napokon, istraga je okončana. Holms i ja sedeli smo u Ulici Bejker broj 221B, proslavljajući pobedu uz izvrstan čaj gospođe Hadson. Uprkos razdraganoj aromi koja je lebdela u vazduhu, osetio sam se pomalo potišteno. Predviđao sam da u bližoj budućnosti više neću piti čaj sa svojim dragim prijateljem.

„Tihi ste, Votsone”, primetio je Holms.

„Da”, odgovorih. „Drago mi je zbog toga što smo ponovo podelili avanturu, ali mi kroz glavu prolaze crne misli... Kada ćemo ponovo izigravati lovačke pse uzduž i popreko tmurnog Londona?”, objasnih ja.

Holms mi uputi zagonetan pogled. „Zlo nikad ne spava, Votsone”, reče.