Sad još samo Neo može da spase stvar. Mora da je ovakvo bilo rezonovanje čelnika Shiny Entertainmenta kada su sagledali klimavi bilans koji im je Matrix licenca do sada ostvarila. Enter the Matrix možda jeste namlatio pare pre nego što su ljudi stigli da se osveste, ali su Dejv Peri i kompanija verovatno sebi naneli više štete nego koristi smandrljavši ovaj potencijalni biser. U međuvremenu su druga dva filma totalno srozala kredibilitet cele franšize, The Matrix Online je došao i otišao a da niko nije posebno obratio pažnju, a milionima fanova je od cele rabote ostao samo sniženi prag za cinizam. Drugim rečima, prošao voz. Path of Neo je zakasneli pokušaj Shinya da spere ljagu s imena, upakovavši najzad sve one „fičere” koji ionako nisu imali šta da traže van prve igre. Ovo je bez dvojbe najbolja i najkompletnija Matrix igra do sada, što baš i nije neka preporuka.

Početak izgleda obećavajuće - umesto odabira težine, igra će vas baciti pravo u čuveni foaje iz filma, gde će talas za talasom sve čupavijih protivnika efikasno proveriti vaše mogućnosti. Dizajneri su ovde lukavo podmetnuli Nea pri vrhuncu njegovih sposobnosti tako da igrač odmah biva izložen fantastičnim borilačkim bravurama koje ga eventualno očekuju. Proći će nekoliko sati pre nego što opet osetite sličan nivo uzbuđenja pošto Path of Neo svoj procvat doživljava tek negde oko druge trećine. Postoji realna opasnost da će mnogi do tada bataliti igru, pre svega zbog nepotrebno razvučene trenažne deonice. Tamo gde je Neo u filmu na trenutak zatreperio kapcima, igra prerasta u dvosatni trening sastavljen od niza parodiranih scena iz hongkonških borilačkih filmova, uz ponešto od Kurosavinih samuraja. Jeste da se trening završava kultnom scenom sparinga sa Morfeusom u virtuelnom dojou, ali, čoveče, treba to zaraditi.

Dosledni svojoj „control-freaks” reputaciji, braća Vahovski su i ovog puta učestvovala u stvaranju zapleta za igru. Mada Path of Neo nominalno prati radnju sva tri filma, dodavano je i krojeno već prema potrebama interaktivnog medija. Krajnji efekat je veoma zanimljiv: igra će ponekad savršeno ubosti opresivnu atmosferu s velikog platna, dok će u drugim prilikama skrenuti niz neočekivano neozbiljne stranputice, kao da su Leri i Endi hteli sebi da daju malo oduška. Rasplet nekih scena odigraće se sasvim drugačije, neki delovi biće preskočeni, a apokaliptični dvoboj protiv agenta Smita će, bukvalno, poprimiti sasvim druge dimenzije. Podrazumeva se da ste gledali filmove pošto se igra uopšte ni ne trudi da dešavanja smisleno poveže van igračevog poznavanja gradiva (konfuzno režirani FMV isečci iz filmova se ne računaju).

Igranje se najvećim delom sastoji od narativnog povezivanja tačaka, uz jedan kraći izlet u nelinearnu teritoriju, kada Neo u pauzi između dva filma mora iz matriksa da izbavi nekoliko „crvenih pilula” (kandidata za buđenje). Sve ključne sekvence iz filmova su prisutne: igranje žmurke s agentima po kancelariji, napucavanje u lobiju, let na helikopteru, burly brawl u parku, zamajavanje po Merovingovom dvorcu i mnoge druge scene ponovljene su uz varirajući stepen integracije u novi format. Kada je u svom elementu, Path of Neo dočarava kako je to biti „Odabrani” dok s lakoćom mlatite trojicu agenata odjedanput, ali ne prođe puno vremena pre nego što vas iz fantazije opet istrgne neki štrčeći element, bilo da su to kriminalno monotoni nivoi ili mušičavo ponašanje vatrenog oružja.

Tuče nepobitno predstavljaju najbolji deo igre. Borbeni sistem iz Enter the Matrix drastično je proširen i adaptiran Neovom superherojskom statusu. Osnovni kombo je dovoljno impresivan sam po sebi, ali u kombinaciji s drugim tasterima Neo će početi da sprovodi prave male egzibicije borilačkog umeća. Upravljački sistem je u početku dosta konfuzan i očigledno prilagođen analognom gejmpedu te će Neo sam od sebe izvoditi poteze za koje nećete imati pojma odakle su došli. Za ovo je delimično kriva i kontekstualna priroda borbi pošto puno zavisi od toga gde se nalazite u odnosu na protivnike i ko kakvo oružje koristi.

Posle nekoliko sati sve će se odjednom uklopiti i „Odabrani” će pod vašim prstima postati pravi virtuoz koji može da se nosi sa više napadača istovremeno kroz besprekorno koreografisane lančane napade. Ove animacije ponekad izgledaju toliko spektakularno da je lako zaboraviti da se vaše učešće svodi na svega nekoliko precizno tempiranih komandi. Engine često automatski sam uspori pri zadavanju posebno impresivnih udaraca (kao što je Neovo patentirano utiskivanje pesnice u protivnikov obraz), što borbama daje uzbudljiv ritam. Rezervoar kombinacija koje Neo ima kao da je neiscrpan pošto će novi potezi (ili barem nove animacije) stalno uskakati da zamene stare kako budu rasle vaše moći. Negde oko pola igre, Neo će već maltene umeti (pomalo) i da leti. S druge strane, mora se reći da je engine generalno prilično krut i izvan tuča uopšte ne nudi puno satisfakcije.

Path of Neo nije posebno lepa igra. Budući da je u pitanju multiplatformsko ostvarenje, programeri su kao hardverski reper uzeli najniži zajednički imenitelj: ostareli Playstation 2 kao i obično drugima kvari prosek, što se ogleda u siromašnim okruženjima, mutnjikavim teksturama i uglastim likovima. Uz malo mašte i žmirenja na monitor ovo se još moglo i oprostiti, ali je mnogo teže progutati nestabilan framerate. Na mašini na kojoj je Quake 4 klizio kao živa, Path of Neo dezorijentisano štuca čim u makljažu stupi više od pet likova. Zvučni efekti u igri su glasni i sadrže puno basa (mada bullet-time zvuči kao da se akcija odvija pod vodom), ali je zato muzička podloga donekle podbacila, zamenivši originalne numere manje upečatljivim melodijama. Kada se sve uzme u obzir, Neo dobija prolaznu ocenu. Samo nemojte očekivati previše.